Elektropank liturgija u Dragstoru

Ruska muzička eksperimentalna trupa Shortparis trijumfalno je otvorila četvrto izdanje beogradskog Hali Gali festivala koji se održava od 25. do 29. avgusta. 

Početak svirke se neizvesno dugo čekao, ali će nastup benda iz Sankt Petersburga sasvim sigurno ostati još duže urezan u pamćenju prepunog industrijskog skladišta koje je fanatično i neskladno pratilo svaki zvuk koji se odbijao o betonske zidove.

Uzvrpoljena publika postepeno se zagrevala u neobično hladnoj avgustovskoj noći uz Borisa Milića i bend Св. Псета, i nemirno se okretala u potrazi za signalom da se ruska petorka penje na stejdž. Najavljivani kao izuzetni šoumeni koji svojim nastupom umeju da ostave utisak, niko nije mogao, koliko god se spremao za raznorazna iznenađenja, da predvidi putanju performansa koji je mogao da skrene u bilo kom trenutku u tom lavirintu (ne)zamislivih scenarija.

Međutim, momci iz Shortparis-a kao da su bukvalno shvatili sintagmu „biti jedno s publikom“, te su svoj nastup tako i počeli. Prikravši se otpozadi, frontmen, odeven u crnu odoru s lancem oko vrata, veoma je religiozno krenuo kroz masu na svoje hodočašće prema bini. Neobično svetu i sakralnu atmosferu upotpunio je akapela izvedbom i postepenom gradacijom, šetajući se napred-nazad i ostavljajući publiku taman u onoj tački nezasitosti i neizvesnosti, ne znajući da li da peva, skače ili zadivljeno upija prizor.

Kako su momci izjavili u prethodnim intervjuima, oni ne veruju u pravila kada je u pitanju nastup, i svaka granica, mentalna ili fizička, koja je mogla da postoji bila je prevaziđena. Četvrti zid je neprestano padao, a interakcija s publikom nije bila u rečima, već u delima. Polivši prednje redove vodom, podloga je bila spremna za nezaboravan nastup.

Iako je sledeća tvrdnja generična, frontmen zaista zvuči jednako dobro kao i na snimljenim trakama, a glas mu ima operski, barokni potencijal. Ovaj aspekat je samo dodavao na verovatno namernom konfliktu koji je vizuelno, iskustveno bio prisutan – religija i nasilje, agresivna energija i uzvišena čistota. To je bila neprestana igra koja je šetala na užetu, uvek balansirajući na granici pucanja, da bi bend samo ponovo preuzeo kontrolu nad halom.

Zauzvrat, publika ih je verno i poslušno pratila, bio je to organizovani haos – neskladan, heterogen skup neujednačenih pokreta, na ivici besmisla. Telesna katarza koja je dostigla svoj vrhunac nakon meseci provedenih u izolaciji. Frontmena su u stopu pratila dvojica bubnjara koji su redovno preuzimali vođstvo – ritam, koji je podsećao na borbene pokliče, bio je sve. Pritom, njihove pesme su radile sve što je u njihovoj moći da ga pospeše. Od etno-opčinjavajućih delova na gitari u numeri „Поломоло“, pa do vojnički zaraznih „Туту“ i „Кококо“, retko ko je mogao da ima dobar izgovor da izbegne da makar revnosno klima glavom.

Kao i nastup, ni pesme nisu pratile svoju uobičajenu strukturu – u tome je, naravno, bila i poenta. Napete elektronske pauze i usamljene vokalne performanse pratila su ponavljanja uzbudljivih i popularnih segmenata. Poput džez improvizacija, sviralo se dok publika ne padne s nogu. Ako bi se i desio trenutak zatišja, frontmen bi ponovo uskočio u masu iz koje je prvobitno izašao, popeo bi se na prozorsko okno, igrao se s neonskom svetiljkom dok skače po drvenom šanku ili bi se našao na ramenima visokog bradatog momka koji to verovatno nije očekivao.

Istovremeno, prisutnima su omogućili da proputuju kroz ogromna prostranstva ruske noći, od „Говорит Моска“ do „Новокузнецк“, da bi usred svirke uveli u pesmu uzviknuvši „Siberia!“, što je izazvalo osmeh prepoznavanja, s obzirom na isprepletanost Srbije i Sibira u engleskim govornim područjima. Svestan ili ne, taj jednostavan čin samo je još više povezao umetnike i njihovo delo s onima koji su došli da ga dožive.

A kraj su doživeli kao i početak, s frontmenom okruženim svojim poklonicima, koji su ga zdušno pratili vokalnim usklicima s gotovo humorističnim efektom u neskladu koji se mogao čuti usled zvučno prazne pozadine. Privodeći muzički akt kraju, sveštenik Shortparis-a pogledao je strogo publiku oko sebe, na momenat ušavši u ulogu profesora muzičkog, i podigao ruku koja je svojim pokretom kazivala „not great, not terrible“ ocenjujući taj heterogeni prateći vokal koji ga je kolektivno pratio sve vreme.

Uniformni glas pratio je bend i nakon što su bacili bubnjarske palice, pozivajući ih da se vrate, žedni da nastave da plešu u primitivnim, ekstatičnim ritmovima. Međutim, posle desetak minuta, čak su i najuporniji odustali, pomirivši se s tim da će od tog trenutka ta svirka biti tema razgovora u danima koji dolaze i objekat nostalgije u godinama koje tek predstoje.

Igor Išpanović