Predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan na vlasti je više od dve decenije. Tokom višegodišnjeg menjanja premijerske i predsedničke fotelje dolazilo je do različitih događaja koji su uticali na politiku zemlje i bitno menjali Erdoganovo upravljanje.
Erdogan je tokom godina kritikovan zbog mnogih postupaka njegove vlasti koji su uključivali korpciju i nepotizam. Njegova vlada je često optuživana za sporu i neučinkovitu reakciju u krizama, što je postalo očigledno nakon zemljotresa 2023. godine, kada je poginulo više od 55 hiljada ljudi.
Pored toga, postoji sumnja u vezi sa poslovima Erdoganovog zeta, Berata Albajraka, koji je bio ministar finansija i energetike. Tokom njegovog mandata, mnogi su ga optuživali za nepotizam i zloupotrebu političkog položaja, koristeći vezu sa Erdoganom da bi obogatio svoju poslovnu imperiju. Nakon što je 2020. podneo ostavku, afera je postala još veći predmet spekulacija o njegovim poslovnim vezama sa vlašću.
Iako vladavinu Redžepa Tajipa Erdogana beleže brojna previranja u zemlji, na počeku njegove vladavine, navodi se, Turska je doživela privredni uspeh i razvijala se u pozitivnom pravcu. Međutim, velikom delu stanovništva problem predstavlja ideološka pozadina trenutne vlasti.
Predstavljamo Vam nekoliko ključnih događaja koji su obeležili vladavinu Redžepa Tajipa Erdogana do sada.
2008: Slučaj Ergenekon
Slučaj Ergenekon iz 2008. postao je sinonim za sve ono što se u Turskoj naziva dubokom državom. Slučaj Ergenekon počeo je kada je Erdoganova vlast optužila vojsku, novinare, akademike i druge visoke državne zvaničnike da su deo tajne organizacije koja je navodno planirala državni udar. Stotine ljudi su uhapšene, a suđenja su trajala godinama. Mnogi su optuženi za pokušaj svrgavanja Erdogana i njegove vlade, a među njima su bili i neki od najviših vojnih lidera, kao i novinari i opozicioni političari.
Međutim, kasnije su se mnoge presude poništile, jer su brojni smatraju da su suđenja bila politički motivisana i da su korišćena kao alat za obračun sa onima koji su se protivili vlasti. Kritičari tvrde da je proces Ergenekon zapravo imao za cilj da očisti vojsku i druge državne strukture od sekularnih i pro-demokratskih snaga, čime je Erdogan učvrstio svoju vlast i eliminisao svoje političke protivnike.
Slučaj Ergenekon ostavio je dubok trag na političku scenu Turske, jer je postavio pitanje: da li je država zaista bila preplavljena zavereničkim mrežama koje su želele da sruše Erdogana, ili je sve ovo bila dobro smišljena strategija za eliminaciju političkih rivala i konsolidaciju moći? Za mnoge, ovo suđenja nisu bila borba protiv stvarne „duboke države“, već način da se stvori nova, Erdoganova verzija tog sistema i opravdanje političkog čistilišta.
2013: Gezi park i borba za slobodu
Godine 2013. grupa građana pobunila se protiv urbanističke ideje i preuređivanja zelene površine Gezi parka u Istanbulu. Protestanti su danima kampovali u parku, ali ubrzo je postalo jasno da nije u pitanju borba samo za park, već i za opšte slobode. Veliki broj građana priključio se protestima koji su prerasli u bunt protiv vlasti i represije. Policija je koristila suzavac, vodene topove i gumene metke. Zbog velike policijske brutalnosti mnogi su se priključili protestima smatrajući da autoritet vlasti predstavlja ozbiljnu pretnju demokratskim vrednostima i podstiče islamizaciju društva. Erdogan je demonstrante okarakterisao kao državne neprijatelje, a u državi su nastale velike podele između simpatizera vlasti i opozicije. Nakon protesta u Gezi parku usledile su još veće represije nad građanima koje uključuju učestalija hapšenja, kontrolisanje pristupa društvenim mrežama, cenzuru medija i progon opozicije. Mnogi veruju da je ovaj događaj definitivna prekretnica u netoleranciji prema političkim neistomišljenicima.
2016: Erdogan i Gulen
Do 2016. godine, Erdogan i Fetula Gulen, vođa pokreta Hizmet, bili su bliski saveznici sa zajedničkim ciljem, slabljenjem sekularizma i samostalnosti vojske. Gulen, bivši imam, iz Amerike je upravljao velikim obrazovnim i dobrotvornim mrežama. Upravljajući brojnim školama, Gulen je svoje ideološke sledbenike školovao za radna mesta u državnim službama, što mu je davalo naročitu političku moć. Međutim, 2013. godine, Gulenov pokret započeo je istragu koja je otkrila korupciju unutar Erdoganove vlade, što je postalo okidač za prestanak njihove saradnje. Erdogan je ovu istragu video kao pokušaj političkog udara, te je optužio Gulena za učešće u “paralelnoj državi”.
Jula 2016. godine, vojni puč pokušao je da sruši Erdoganovu vlast. Kada je puč brzo slomljen, Erdogan je optužio Gulenov pokret za organizaciju udara, iako je Fetulah Gulen negirao umešanost. Kao odgovor, Erdogan je započeo masovnu čistku, hapseći više od osamdeset hiljada ljudi, uključujući vojnike, novinare i profesore. Preko dve stotine ljudi poginulo je u ovom vojnom puču, a usledilo je masovno zatvaranje obrazovnih institucija povezanih sa Gulenom.
Vanredno stanje nakon puča trajalo je dve godine, a Erdogan je političku krizu u državi iskoristio za raspisivanje referenduma i učvršćivanje svoje politike uspostavljajući predsednički sistem.
Foto: Flickr
2017: Politički monopol
Svoj autoritarizam Erdogan je učvrstio kada je 2017. na referendumu izglasano da Turska dobije predsednički sistem. Ovim potezom ograničena je mogućnost kontrole vlasti, a uspostavljena neupitna prevlast jedne partije. Godine 2018. inflacija dostiže 65%, a lira značajno gubi na vrednosti. Zbog ekonomske krize koja potresa zemlju vladajući sistem je ublažio zaoštrene odnose prema Evropskoj uniji i NATO-u. Iako su odnosi sa zapadom tokom godina bili poljuljani zbog dešavanja vezanim za Kipar, kupovinu ruskog S-400 vazdušnog odbrambenog sistema ali i brojnim vojnim operacijama tokom rata u Siriji, turska politika odoleva jačoj osudi zvaničnih institucija zbog migrantske krize i zadržavanja migranata u Turskoj.
Ipak, tokom rata u Ukrajini, Turska uspeva da ostane na neki način neutralna. Iako je Turska isporučila dronove Ukrajini i osudila rusku invaziju, nije uvela sankcije Rusiji i uspela je da održi dobru saradnju. Žongliranje između ove dve interesne grupe svakako je obeležilo Erdoganovu vladavinu, te je 2022. godine Turska bila posrednik mirovnih pregovora, ali i posrednik u Sporazumu o izvozu žita koji je sprečio globalnu krizu koja je mogla biti prouzrokovana nedostatkom hrane. Članstvo u NATO-u i dobri odnosi sa Rusijom osnažili su politiku nezavisnosti od velikih sila koju Turska zastupa.
2019: Suverenitet narodne volje?
Godine 2019. na lokalnim izborima, Erdoganova Partija pravde i razvoja izgubila je većinu u velikim gradovima, među kojima su Instanbul i Ankara. Pobedu je tada odnela Sekularna republikanska narodna partija koja se zalaže za sekularnost Turske kao države, dok Erdoganova partija neformalno zastupa islamizaciju. Vlast je tokom godina uvela brojne sankcije i poreze na alkohol, a ukinuta je i zabrana nošenja marama u javnim institucijama. Erdogan je na počeku svoje političke karijere sedamdesetih godina bio član Islamističke nacionalne stranke spasa, čiju je ideologiju uvrstio i u svoj politički program – antisekularizam.
Jedan od poteza koji je obeležio antisekularističku politiku je vraćanje Aja Sofije u džamiju 2020. godine. Iako je Turska od 1923. suverena država, Erdoganova vlast to zanemaruje ističući da su on i njegovi sledbenici potomci Osmanlija.
Pored nacionalističke politike i saradnje sa desničarskim strankama, vladajuća partija zastupa i neoosmansku politiku koja za cilj ima proširenje turskog uticaja na bivšim teritorijama Osmanskog carstva. Kako se navodi, zastupanjem islamske doktrine, autoritarnom vlašću i pretenzijom nad kontrolom određenih sirovinama bogatih teritorija dovode se u pitanje prava mnogih marginalizovanih grupa, kao što su žene ili nacionalne manjine. Erdogan je 1998. godine bio uhapšen zbog delovanja protiv sekularnih načela kada je recitovao versko-nacionalističku pesmu. Ovaj događaj protumačen je kao podsticanje na versku mržnju.
2025: Hapšenje gradonačelnika Istanbula
Gradonačelnik Istanbula Ekrem Imamoglu priveden je devetnaestog marta, a potom i pritvoren pod optužbama za korupciju i saradnji sa terorističkim organizacijama. Privedeni su i brojni njegovi saradnici, biznismeni i novinari. Ovo hapšenje rezultiralo je najvećim protestima u Turskoj u poslednjih deset godina zbog toga što je, kako se navodi, Imamoglu najveći politički protivnik Erdogana i predstavlja opasnost po trenutnog predsednika na sledećim izborima 2028. godine. Pre privođenja, Imamogluu je ukinuta diploma Univerziteta, što u skladu sa turskim zakonima znači da neće moći da se kandiduje na izborima. Stručnjaci smatraju da je u pitanju politička manipulacija sa ciljem diskreditacije opozicije i Imamoglua koji bi mogao da pobedi na predsedničkim izborima. Trenutno se u Turskoj zagovara ideja bojkota svih trgovinskih lanaca koji su u vezi sa vlašću. Zbog poziva na generalni bojkot, brojne poznate ličnosti dobile su otkaze na trenutnim projektima koje obavljaju.
Zbog stavova i potlačivanja koje ugrožavaju prava građana Erdogan je kritikovan, no to ga nije sprečilo da skroz višedecenijsku vladavinu uspostavi dobre diplomatske odnose i sa istokom i sa zapadom. Sledeći predsednički izbori najavljeni su za 2028. godinu ostavljajući zemlju u nepredvidivoj političkoj budućnosti zbog hapšenja opozicionog lidera i velikih protesta koji se dešavaju usled represije režima. Za Erdogana je situacija neizvesna jer, čini se, građani Turske su spremni da posle više od dvadeset godina političke nestabilnosti i velikih državnih afera povrate suverenitet narodne volje.
Nema komentara