Malo je ljudi koji su na moj životni put uticali koliko je to uspeo Đorđe Balašević.
Neki ljudi prosto umeju da se usade u živote svakog od nas, da ostave jedan okrugli trag tako dubok i nepresušan da ga niko ne može zameniti niti on ikad može u celosti nestati.
Tako su mene, davno pre nego sam ikad čuo ijedan Đoletov stih, mnogi nazivali pubom. Nisam to razumeo, ali to je bio gotovo instinktivan odgovor na moje predstavljanje – Boža zvani pub. Toliko su ljudi dobro znali stotine i stotine reči koje je on otpevao da su im one često služile kao jedine i najdovitljivije opaske koje mogu ponuditi u svakom razgovoru.
Posle sam dugo, kao i svaki pošten klinac, od onog što se naširoko ceni bežao glavom bez obzira. Dugo je, dakle, Đorđe Balašević pevao o svemu što mi je i tad moglo značiti, a ja za to nisam hteo da čujem.
Posle sam u srednjoj imao druga – moj drugar Milut... Miloš, poslednja klupa, ali ne do vrata nego do prozora, već tada umeo je da ceni Đoleta, pa su mi sa njim prirasle poneke pesme, jedna po jedna, onako strašljivo.
I što je on više pričao i voleo Đoletove stihove, ja sam ih sve više i sam puštao, da vidim ima li tu čega.
Foto: Telegram
Đole je tako uz mene bio u valjda sveopštim najtežim danima – srednjoškolskim. I bio je tu tako pritajen, ali tu za sve. I kad se slavilo, i kad se tugovalo, i kad se zaljubljivalo i kad je prolazilo – imao je reči za sve moje muke. I stvarno mi mnogo znači to.
Prošlo je nešto više od 45 godina od kako je objavljen prvi album Đorđa Balaševića, tada još kao deo sastava Rani Mraz.
Rani Mraz bio je jugoslovenski i novosadski bend oformljen 1977. i nakon dva albuma, rasformiran je 1981. godine. Svirali su za Tita i za mase, i nakon samo dva albuma, Đorđe se otisnuo u solo karijeru.
Prvi album, tada još dakle pod imenom Ranog Mraza nazvan je “Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu”. Ja sam negde oko mature ovo baš počesto pevušio ovo mojoj mami i ona je, pouzdano znam, mislila da je to najdosadnija i najgluplja opaska na svetu.
Na tom albumu, zabeleženu ulogu u mom životu imalo je nekoliko pesama - rođaci su samo pomalo uticali na moj život, ali pesma o njima je taj trag ostavila i uvek sam mislio da je to mnogo dublja pesma nego što drugi cene.
Potom, Jedan Saša koji nije iz voza mnogo je uticao na jednu moju drugaricu pa sam ju mnogo ismevao tom pesmom i ona je, pouzdano znam, mislila da je to najdosadnija i najgluplja opaska na svetu.
Sledeća važna mi je bila Drago mi je zbog mog starog. Ova je jedna uistinu novosadska pesma u kojoj je trag i onog Đoleta kog nismo znali, Đoleta pre muzike i ova pesma je danas više živa i aktuelna nego ikad - “i nema driblaj, i nema dodaj, već samo ima - dobro se prodaj” odjekuje kao zaštitni zvuk modernog fudbala. A i uvek sam mislio kako je prava šteta što ja nisam mogao ćaletu prirediti isto zadovoljstvo kao Đoletov drugar iz detinjstva - on je, pouzdano znam, mislio da je to najvažnija stvar na svetu i slutim da je i dalje razočaran što sam rano “u ime glave, sportu rekao zbogom”.
Mnogo mi znači to je divan omaž zahvalnosti i vrhunska zrelost u pristupu životu kakvu je teško očekivati i od mnogo starijih ljudi nego što je to bio naš Đole u trenutku pisanja. Pesma je srećna i celovita kao malo koja druga na tom albumu i njena jednostavnost u aranžmanu joj samo daje na snazi - malo za sreću treba.
A ako je to pesma koja je zrela u odnosu na godine Đorđa Balaševića, ondak zbilja ne znam šta se može reći o Neki novi klinci. Ostalo je zapamćeno da je veliki Mika Antić dugo žalio što nije on napisao tu pesmu. Ne postoji vernije i strašnije obeležje prolaznosti, a Balašević je tek 21. godinu prebacio kada ju je pisao.
Neki novi klinci je užasavajući podsetnik, posebno u danima nakon što nas je on napustio o tome kako sve teče što je Đole kasnije i uobličio u album sa Panta Rei.
Prevarant život je ponovo ostao neporažen i uzeo nam je najboljeg kog smo dugo imali. Nije imao ni milosti ni saosećanja i zavio je celu Jugoslaviju - i bivšu i sadašnju, u crninu.
Na stanici u Puli su stotine čekale Đoleta sa gitarom i nije ga bilo, u Zagrebu je bećarac ispisan ćirilicom, u jeku nekakvih trulih i staro-novih nacionalnih tenzija, bez ikakvih problema, ćirilica se pojavila u centru hrvatske prestonice.
Đoleta su ispratile sve bivše jugoslovenske prestonice i brojne dijaspore bivših i sadašnjih Jugoslovena.
Bio je voljeni Sarajlija (posebno danas, na dan grada!) i u njega je posle rata doneo sve pozdrave iz države koja je nekad bila jedna od saveznih pokrajina i čak i u danima bezumlja, pokazao je da je bilo i ostalo još bistrookih.
Bio je i voljeni Zagrepčanin, i voljeni Skopljanac, i voljeni Ljubljanac, i voljeni Podgoričanin, ali na početku i na kraju svega, bio je i ostao najvoljeniji od svih Novosađana.
Nema komentara