Treći roman Miodraga Majića predstavljen je tokom poslednjeg Vulkanovog sajma knjiga na sajtovima ove knjižare i Vulkan izdavaštva. Zainteresovanost publike je velika i dalje, a to potvrđuje činjenica da je od Beogradskog sajma knjiga pa do kraja decembra kada je i bila svečana promocija ovog dela, odštampano 20 000 primeraka.
Foto: Vulkan izdavaštvo
Preplitanje čistog trilera i distopijske fikcije je nešto što je karakteristično za ovo književno delo i ono što ga čini drugačijim, tačnije izdvaja u odnosu na ostale Majićeve romane „Deca zla“ i „Ostrvo pelikana“ koji su vremenom postali bestseleri. Međutim, pisac se i ovog puta osvrnuo na krucijalne, ali pak možda zanemarene teme u svakodnevnici koje prepušta čitaocu da ih spoznaje i uvidi razne pouke, pa je u tome zapravo primarna draž mističnosti njegovih književnih ostvarenja.
Knjiga je napisana u prvom licu glavnog junaka Bogadana Banjca koji se nalazi u sanatorijumu u kom je dospeo zbog zločina koji nikada nije procesuiran. Kvalifikovan kao neuračunljiv, dezintegrisan, jednostavno rečeno lud i jedan od težih bolesnika, pokušava da se priseća određenih delova svoje prošlosti. Prepričava ih svom doktoru Anastasu Leviju koji ga pažljivo sluša, iako ne veruje u verodostojnost priče zbog stanja njegovog pacijenta, za kog smatra da je sklon halucinacijama i bunilu. U tom slučaju, čitalačkoj publici se ostavlja prostor prema kome će više da gaji poverenje i empatiju, prema doktoru ili pacijentu.
Priča započinje vrlo jednostavno, bez preteranih peripetija. Ipak, to je zamka za čitalačku pažnju i priprema za budući, drugačiji sled događaja kada je sve potpuno bizarno i neočekivano. Bogdan Banjac potiče iz siromašne porodice. Najviše vremena provodi sa svojom devojkom Sarom i njen otac ga zapošljava u svojoj firmi kao advokata, kada čitava priča tek počinje da dobija na težini.
Kompletan fokus usmeren je na rudnik i selo Lugovi u kojem Banjac ima porodičnu kuću gde otkriva mračne tajne poput Šerloka Holmsa. Stiče se utisak da je rudnik metafora za njegove unutrašnje borbe, spoznaje i kopanje poput rudara po sopstvenim mislima i najdubljim strahovima, što ga iz perspektive drugih ljudi čini sumanutim. Specifičan opis zastrašujućih uviđanja koja glavni junak ima u napomenutim mestima tera na nepomičnost i automatsku vizuelizaciju, kao da ste u njegovoj koži.
Morbidni segmenti se ogledaju u momentima kada Bogdan proživljava određene unutrašnje, destruktivne borbe i kada izgovara: „Izolovanost, glad i monotonija, drobili su naša tela – selo je utihnulo”. Na osnovu ove rečenice subjektivan osećaj vam ne dozvoljava da ne osetite momenat jedne horor priče, a tada se dešava i najveća kulminacija radnje koja se oseti tek kada se štivo uzme u ruke.
Majićev strog stil pisanja sa puno detalja, posvećenosti i poruka može se povezati sa njegovom još jednom profesijom. Sudija je Apelacionog suda u Beogradu, a doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Stoga, borba za pravdom se provlači i kroz njegova sva tri romana. Dobitnik mnogih priznanja za svoj profesionalni rad, samostalno i u koautorstvu objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz svoje struke.
Za glavnog junaka rudnik je mesto zakopanih tajni, strahova, nesreća i svega rušilačkog, ali ne odustajući, trudi se da se oslobodi svih nedaća i pobedi svoju ličnost. Ova knjiga definitivno nije od onih koje se pročitaju u jednom dahu. Ravnodušnost je jedino zaobilazno osećanje tokom čitanja. Iako se otkrivaju opasnosti dubokih introspekcija, budi se svest o ljudskoj empatiji i šalje poruka da je važno boriti se za svoju istinu i spokoj.
Nema komentara