Ove godine po prvi put održan je književni festival posvećen izdanjima Novosadskog kulturno-obrazovnog kruga u okviru kog su predstavljena dela različitih žanrova, a svako odabrano delo bilo je komentarisano od strane stručnih lica. Priliku da predstavi svoju knjigu „Dar ethosa: Eseji o pravima životinjama“ imala je i Maja Vučković.
Foto: korice knjige „Dar ethosa: Eseji o pravima životinjama“ (iz arhive sagovornice)
Maja Vučković je master profesorka filozofije i sertifikovana nastavnica zaštite životinja, novinarka, a takođe i instruktorka joge. Pored toga, dugogodišnja je aktivistkinja sa iskustvom u različitim oblastima koje se tiču borbe za prava životinja, od teorijske i obrazovne pa sve do spasiteljske. Autorka je mnogobrojnih tekstova o bioetici, estetici, ekofilozofiji, jogi i zdravim životnim stilovima.
Kada ste otkrili ljubav prema životinjama i poželeli dublje da se bavite tom tematikom?
– Odmalena. Smatram da je ljubav prema životinjama urođena, a to se posebno primeti kod dece mlađeg uzrasta koja se često identifikuju sa životinjama, brinu o njima, žele da ih imaju u svom okruženju i da s njima razviju interakciju. I sama sam imala kućne ljubimce u detinjstvu. U tinejdžerskom dobu sam počela da razmišljam o tome da li je ta naša želja da ih držimo uz sebe i lišimo ih slobode ispravna, kao i korišćenje životinja za ishranu i odevanje. To su bili začeci mojih promišljanja o pitanjima prava životinja. Kasnije sam se pridružila udruženjima za zaštitu životinja i počela da se udaljavam od ideje velferizma i promovišem zaštitu životinja u punom smislu, odnosno prava životinja, pa sam osnovala udruženje tog tipa (Prijatelji životinja u Srbiji). Aktivizam za prava životinja se sve vreme mog samorazvoja preplitao s bioetočkim propitivanjem, pa su i moja angažovanja bila takva. Radila sam kao nastavnica filozofije u srednjoj školi, a potom u okviru predmeta Čuvari prirode držala nastavu zaštite životinja i životne sredine u novosadskim osnovnim školama, istovremeno bila volonterka nekoliko nevladinih organizacija za zaštitu i prava životinja, a kao novinarka bavila se istim temama. Trudila sam se da se, kao filozof praktičar, uporedo bavim istraživanjem biocentrične etike, dubinske ekologije i društvenog aktivizma.
Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o pravima životinja?
– Dok sam studirala, nije bilo dovoljno literature tog tipa, a ni bioetike kao posebnog nastavnog predmeta. Čak ni u okviru etike nismo tematizovali bioetičke principe i pitanja prava životinja. Kasnije se to donekle promenilo pa je objavljeno više naučnih radova na tu temu, stručnih časopisa i dela domaćih autora. Među njima je knjiga Milana Paunovića „Prava životinja: savremeni međunarodni standardi“ koja se često uzima kao referenca, ali ona nije pisana iz te bioetičke perspektive, već pravne. Zbog te manjkavosti, nedostatka sadržaja potrebnih za proučavanje te teme, javila se želja da ovako nešto napišem i objavim, što bi bilo pitko i pristupačno široj populaciji, a ujedno prepoznato od strane onih kojima je filozofija struka.
Razlog više je nedovoljno razumevanje i poimanje prava životinja, koje sam želela da rasvetlim ovom knjigom. U bioetici prava životinja se odnose na prirodna, a ne na pozitivna prava i u njih pravo na život, slobodu kretanja i reprodukciju. Ta prava većina današnjih ne-ljudskih životinja nema jer se one koriste za ishranu, eksperimentisanje, odevanje, zabavu itd. Upravo zato moralni status životinja nije na zavidnom nivou jer se one zakonski smatraju objektima, nemaju čak ni ta osnovna, bazična prava. Poziciju koju zagovaram preispituje odnos čovek-životinja iz etičkog ugla i poziva na pružanje prirodnih prava svim osećajnim životinjama, kako ljudskim tako i ne-ljudskim.
Da li smatrate da je ova tema slabije zastupljena kod nas i da joj se ne pridaje značaj koliko bi trebalo?
– Da. Čak i među onima kojima je to profesija, koji se bave etikom i bioetikom. Razlog je taj što su te istraživačke teme kod nas u začetku, ali i to što mnogi ostaju u pukoj teoriji, što ideje za koje se zalažu ne žive, odnosno ne sprovode ih u praksi, što je ujedno i manjkavost teorije kao takve bila oduvek, i kod nas i u svetu. Ali s druge strane, sada imamo dosta aktivista za prava životinja koji s te praktične strane ulaze u teoriju, što je posebno zanimljivo. To je svojevrsni trend u svetu, gde su vodeći teoretičari, a promoteri prava životinja, ujedno aktivisti za njihova prava, kao što su američki filozofi Siven Best (Steven Best) i Geri Francione (Gary Lawrence Francione). Takođe ima brojnih umetnika koji kroz estetiku promovišu iste ideje. Pomenula bih novozelandsku umetnicu Lindu Bel (Lynda Bell), koja mi je ustupila svoju sliku pod nazivom „Zaštitnica” za potrebe dizajniranja korica knjige „Dar ethosa”. Kod nas slično radi Nemanja Milenković, mladi novosadski slikar, koji se putem svojih umetničkih radova, mahom instalacija i crteža, zalaže za prava životinja.
Sama tema je od izuzetne važnosti jer bavljenjem njom dubinski, teorijski i praktično, direktno utičemo na svet koji nas okružuje. Ako napravimo zaokret od antropocentrizma ka ekocentrizmu i biocentrizmu, nastupa ne samo izmena u načinu razmišljanja, već i delovanja, što ima direktni uticaj na životnu sredinu, kako neposrednu tako i širu, odnosno ima implikacije na sve oko nas pa i nas same.
Po Vašem mišljenju, kakav je položaj pisaca u Srbiji? Da li je to unosan posao ili ljudi uglavnom pišu iz hobija i ljubavi?
– Iako gotovo neprestano pišem, pisanje nije moje matično i jedino zanimanje, pa ne mogu da pružim potpuni odgovor. Iz moje perspektive, posmatrajući druge koji su isključivo pisci, sigurna sam da može biti isplativo, ali je pitanje na kakve pisane sadržaje pritom mislimo. Nekvalitetno štivo je najrasprostranjenije, a čini mi se da je za autore istih to i te kako unosan posao. Imamo čitave izdavačke kuće koje se bave popularnom litraturom, koja ne mora automatski biti nekvalitetna, ali koja svojom formom i sadržajem stiže do šire populacije koja to prepoznaje, traži, i samim tim finansira. Što je potpuno legitimno. Ali s druge strane izdavači u povoju, naročito oni koji se bave nepopularnim naslovima, na taj način teže dolaze u prvi plan, kao i autori koji se bave ozbiljnijim i manje raširenim žanrom. Ovi drugi uglavnom nemaju podršku što se finansiranja ili promocije tiče, pa su na neki način primorani da se time bave kao entuzijasti koji to preferiraju ili zato što u bavljenju time vide viši cilj.
Da li ste oduvek želeli da budete spisateljica, ako niste, koji je to prelomni trenutak bio kada ste odlučili?
– Da. Oduvek sam nešto beležila. Još u osnovnoj školi sam zapisivala svoje misli, vodila dnevnik, pisala poeziju i prozu u vidu eseja. Kasnije studije filozofije i novinarstva su tome dodatno doprinele i nagnale me da još više pišem. Čak i bavljenje jogom, koje je dovelo do osvešćivanja određenih pitanja, a posebno jogički termin ahimsa, koji odgovara ideji nenasilja, onoj koja se poklapa s dubinskom ekologijom i bioetikom, odnosno veganstvom i aktivizmom za prava životinja. Taj proces samoosvešćenja i promene je jedino tako i moguć. Od unutra ka spolja, tj. od onog „trebalo bi” ka onome „treba”, koji vodi od odgovorne zajednice do odgovornog pojedinca i natrag. Isto se dešavalo i kroz istoriju. Od utopističih ideja i ideja o najboljem mogućem svetu, koje su vladale u teoriji ranijih vekova, svojim aktima (uništavanjem prirode, životinjskih vrsta i životne sredine) došli smo do svojevrsne distopije koja je ugrozila i nas same i život generalno, a kada je dogorelo do nogu, uvideli smo da moramo napraviti ozbiljniju promenu kako bismo održali sebe kao vrstu i ono od čega zavisimo. Stoga je bioetika izuzetno važna. Ona predstavljaju radikalan zaokret u filozofskoj perspektivi nauke o moralu. Podrazumeva akt samosvesti, svesno sagledavanje sebe i drugih, a potom i iskorak iz vlastitog morala kao navike kako bismo razmislili o životu kakav bi trebalo da vodimo, a potom, u skladu sa takvim moralom, u tom pravcu i delujemo.
Nema komentara