Džoker - Ludilo u dvoje hrabro pokušava da spoji mračnu psihološku dramu sa elementima mjuzikla, ali ta mešavina često deluje neusklađeno i veštački. Umesto da se fokusira na dubinu likova i napetost njihove veze, film često skreće u muzičke vode koji umanjuju težinu narativa, ostavljajući utisak da se pokušava zaseniti stvarni emotivni utisak.
Godine 2019, film Džoker izazvao je kod publike veliku pažnju, nezavisno od toga da li ga ljudi vole ili ne. Osvojio je Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu i kasnije dobio čak 11 nominacija za Oskara, uključujući i onu za najbolji film, dok je Hoakin Finiks osvojio Oskara za najboljeg glumca u ulozi mentalno nestabilnog komičara koji je postao ubilački klovn. Ovaj film, ipak, izazvao je brojne diskusije i pomalo zabrinutosti. Da li će njegov prikaz zlikovca iz stripova kao usamljene i neshvaćene žrtve nejasno definisanog "društva" podstaći druge na haotične postupke? Džoker je možda bio na tankoj granici između kritike nasilja i njegovog promovisanja, ali srećom, mnogi su se zadovoljili time da ga gledaju u bioskopima, gde je film zaradio više od milijardu dolara i oborio rekord za najuspešniji R-film svih vremena.
Ono što me je najviše pogodilo u tom frlu bio je vrhunac filma, kada Artur Flek, koga igra Hoakin Finiks i koji je gotovo potpuno prešao u lik Džokera, dolazi u noćnu tok-šou emisiju koju vodi Mari Frenklin (Robert De Niro). Dok ga je Franklin ismevao, Artur je izvadio pištolj i ubio ga pred celom nacijom na nacionalnoj frekvenciji. Poslovica koja rezonuje sa ovom scenom bi definitivno bila: Ko se poslednji smeje – najslađe se smeje.
Foto: Pixabay
Ova scena me duboko uznemirila, delom zato što sam bila gotovo sigurna da je inspiracija za nju došla iz tragičnog samoubistva političara R. Buda Dvajera iz Pensilvanije 1987. godine, koje je emitovano uživo. Iako je snimak bio izmontiran za vesti, sličnosti između tog stvarnog događaja i onoga što je režiser Tod Filips prikazao činile su mi se previše slične da bi bile slučajnost. Smatrala sam da je ovo što su Filips i Finiks uradili ne samo oportunistički, već i duboko nihilistički.
Pet godina kasnije, dolazi i nastavak filma, Joker: Folie à Deux, koji je, kako ste sigurno čuli, mjuzikl, ponovo napisao i režirao Tod Filips. Na sreću, Filips nije pisao pesme. Ovo je uglavnom džu-boks mjuzikl sa pesmama iz Velike američke "muzičke knjige" i pop hitovima iz 60-ih .
Pre nego što analiziramo razlog zašto je film Džoker postao mjuzikl, treba priznati da ta odluka ima određenu opravdanu osnovu. Artur Flek, koji u ovom filmu pravi jasnu razliku između sebe kao običnog čoveka i svog alter ega “Džokera”, duboko je uznemiren. Njegova iskrivljena mašta može da stvori osećaj da njegova svakodnevica pripada nekakvoj vrsti predstave. Dakle, možemo pretpostaviti da su kreatori filma želeli da ga prikažu kao mjuzikl u dobroj nameri. Na taj način, film je mogao izbeći neke narativne i psihološke rupe.
Kao što film stalno naglašava, radnja se dešava neposredno nakon zgrožavajućeg ubistva koje je završilo prvi film Džoker. Artur/Džoker se nalazi u Arkamovom zatvoru, mračnom i opasnom mestu, a dok šeta do posete, mlada žena koja peva u zatvorskom horu mu praktično “namiguje”. (Tu moram naglasiti da je Artur bio jedan od boljih zatvorenika koji nije upadao u probleme i samim tim je imao beneficije kod čuvara – kada im je ispričao vic, oni su ga nagradili cigaretom i stvari poput toga). Ta žena je bila Li Kvinzel (Lejdi Gaga). Njih dvoje započinju plan da se viđaju koliko god to zatvor dopušta, uglavnom na časovima pevanja, na koje nisu mogli svi da idu zbog svog ponašanja. Ona čim je ugledala Artura, zaljubila se u Džokera. Li je dosta kontroverzna ličnost u ovom filmu – zatvorena je zbog potpaljivanja požara u vlastitoj zgradi za šta su je, u prvoj verziji priče, prijavili roditelji. Kasnije se ispostavlja da je ona ta koja je samu sebe prijavila, i misteriozno, nakon nekog vremena, izašla iz zatvora i postala građanka koja može prisustvovati Arturovom suđenju, što se objašnjava, iako ne baš uverljivo. Artur je prezirljiv i mrzovoljan kad nije u svom Džoker izdanju, ali naravno, prilike da postane Džoker ne manjka, bilo u pesničkim fantazijama ili stvarnim događajima tokom suđenja.
Foto: Andrea Mihalj
Glavni elementi filma su suđenje i romansa, a film deluje kao da traje unedogled. Ima scena—poput Džokerovog oponašanja usporene južnjačke advokatice — koje bi možda bile zabavne da nisu postavljene već u, otprilike, osmom ili devetom satu filma. Na kraju, priča dolazi do istog nihilističkog zaključka kakav je i prvi Džoker, samo sada u drugačijem žanrovskom okruženju.
Neki kritičari su napomenuli da film ne nudi mnogo "Džoker fan servisa", što me je nasmejalo. Razumem da je lik postao pop-kulturni fenomen, ali kada razmislite o tome šta on zapravo predstavlja, šta bi to tačno značilo? Bilo bi isto kao da govorimo o "Čarls Menson fan servisu". Živimo u svetu koji je bolestan i iskrivljen.
Jedini drugi aspekt filma koji mogu pohvaliti, osim njegovog ravnodušnog stava prema publici, jeste performans. I Lejdi Gaga i Hoakin uložili su mnogo truda u svoje uloge i interakciju. Različite performativne metode koje koriste u pevanju su suptilne i nespretne u njihovim “pravim životima”, dok su profesionalno izvedene u njihovim zajedničkim snovima. Gaga se psihički dobro drži tokom filma, dok Finiksov virtuozitet na kraju prelazi u narcistički egocentrizam (njegov “ples” Džokera izgleda više kao pred-Joga istezanje). Ipak, to je i dalje virtuoznost, ma koliko ona bila problematična. Virtuoznost, u dobrom i lošem.
Nema komentara