Predstava „Dunda“ premijerno je izvedena 25. novembra, i bila je više od umetničkog događaja – postala je trenutak solidarnosti i snažne poruke. Uoči premijere, studenti Akademije umetnosti pročitali su proglas o važnosti slobode izražavanja i pozvali sve da se probude, da podignu glas i stanu u odbranu slobode i umetnosti: „Mi nećemo ćutati. Mi ćemo pisati, stvarati, govoriti, sve dok istina i pravda ne postanu deo svakog dana, deo svakog sna i deo svake budućnosti. Mi verujemo da je promena moguća.”
Zatim su, minutom ćutanja, odali počast stradalima u nedavnoj tragediji.
Pozorište „Promena“ je kreativni prostor u kojem studenti Akademije umetnosti svakodnevno ulažu svoje vreme i energiju, stvarajući predstave koje nisu samo umetnički izrazi, već i odraz njihovih ideja, strasti i želje za promenom. Ovog meseca, u trenutku kada je zajednica pogođena teškom tragedijom, Promena je odlučila da publici omogući besplatan ulaz, pokazujući solidarnost, ali i snagu umetnosti u teškim vremenima.
Reditelj predstave Nikola Novak i glumica Saša Sinđelić govorili su o utiscima sa premijere, dubokih poruka koju nosi ova predstava, kao i odgovornosti umetnika u trenutku kada pozorište postaje prostor za solidarnost i refleksiju.
Foto: Pozorište Promena
Koliko dugo ste radili na ovoj predstavi i koji su vaši utisci sa premijere? Jeste li zadovoljni reakcijama publike?
Nikola: Predstava je nastala prošle školske godine, a zadatak nam je bio dramatizacija pripovedaka. Imali smo oko tri nedelje da pripremimo predstavu za ispit u junskom roku. Zatim smo na jesen, početkom ove školske godine ponovo pripremali predstavu dve do tri nedelje i bili smo spremni za premijeru. Utisci se i dalje sabiraju ali mislim da će predstava prilikom svakog novog igranja sve više rasti. Tokom premijere pratili su nas strah i neizvesnost, jer publika konačno ima priliku da vide ono na čemu si dugo radio, a ništa više nije u tvojim rukama. Ispostavilo se da sam imao veću tremu sada, u ulozi reditelja, nego ranije kada sam imao glumački angažman.
Kako ste pristupili adaptaciji književnih likova? Da li je bilo teško oživeti ih?
Saša: Najviše smo se bavili temom ko su zapravo ti ljudi čije uloge igramo, i kom društvenom sloju pripadaju. Meni je bilo veoma interesantno da se stavim u poziciju lika Dunde - koja je mlada, sposobna devojka, koja plaća porez, dobro živi i svoj posao ne doživljava kao nešto sramno ili pogrešno. Za mene je ovo bilo posebno interesantno jer moj glumački habitus nije za ovakve likove, ja uglavnom ne igram takve uloge. Bilo mi je veoma inspirativno i zanimljivo da otkrijem koje su granice mojih glumačkih kapaciteta i proširilo mi je vidike za neke buduće uloge.
Da li je ova predstava za vas kao umetnike predstavljala neki izazov ili iskorak u odnosu na prethodne radove?
Saša: Predstave u Promeni stvaramo pod veoma kontrolisanim uslovima, jer su tu profesori koji prate naš rad i ceo proces traje dosta dugo. Sada smo stvorili predstavu za koju smo shvatili da ima kvalitet i verujemo da uz još malo truda i vremena može postati još bolja. Shvatili smo koliko je važno da sami radimo na nečemu i da procenimo da li to smatramo dobrim. To je za nas veliki iskorak, jer smo jedni drugima dokazali da smo sposobni da sami stvorimo kvalitetnu predstavu i da smo sazreli.
Iako je istoimenu pipovetku de Mopasan napisao pre skoro 150 godina, licemerje i lažni moral sveprisutni su i u današnje vreme. Da li predstava, kroz ove univerzalne teme, komentariše savremeno društvo i njegove vrednosti?
Nikola: Dunda je kao pripovetka dosta puta adaptirana, najpre na film, i često se dešava da neko promeni vreme radnje u sadašnje. Mi smo takođe veoma lako mogli priču smestiti i u novije ili čak današnje vreme, ali mislim da nema potrebe za tim jer originalno napisana predstava ipak najbolje komunicira sa publikom. Trudimo se da se bavimo temama koje svaka vremenska epoha može da razume. Čak mislim da je ljudima lakše i prihvatljivije da kroz ovakvu predstavu prepoznaju Francusku, nego svoju zemlju. Uoči premijere smo shvatili koliko predstava osvetljava i odnos prema mladima. Dunda je jedina mlada osoba u kočiji, sa svojih dvadesetak godina, dok su ostali likovi odrasli ljudi u četrdesetim ili pedesetim. To je važan sloj koji smo, makar podsvesno, uspeli da provučemo kroz ovu adaptaciju.
Saša: Nažalost, licemerje i nedostatak elementarne empatije među ljudima su teme koja će uvek biti aktuelne, jer živimo u tavom društvu. Odatle potreba da ispričamo nešto kroz umetnički jezik a da ne bude tako eksplicitno. Gledajući predstavu, svako može da prepozna neki društveni konstrukt i osvesti ga u svojoj okolini.
Odluka da ne naplaćujete ulaz ovog meseca ukazuje na to da želite da pozorište bude dostupno svima, posebno sada, u trenucima kada je ljudima potrebna solidarnost i zajedništvo. Kako ste kao umetnici doživeli tu odgovornost?
Saša: Nažalost, nas je u početku pogurala sama činjenica da je uhapšen naš kolega, Relja Stanojević. Relja je inače trebalo da bude tehničar zvuka za predstavu „Dunda“. U tom trenutku, to je postalo toliko stvarno i realno. Shvatili smo da se tiče svih nas i da je to mogao biti bilo ko od nas. Odluka da ne naplaćujemo ulaz je bila jednoglasna i na taj način smo dopreli do ljudi koji nikada ranije nisu bili u Promeni. Naš život je umetnost, a ovo pozorište je mesto gde možemo da pozovemo ljude i pokažemo im da smo tu.
Nikola: Kao umetnici, imamo snažan i značajan glas u ovakvim okolnostima. Ovom prilikom želimo da pružimo podršku studentima Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, kojima je takođe nanesena nepravda zbog slobodnog izražavanja mišljenja, na koje oni imaju pravo.
Kako vi lično definišete promenu u umetnosti i društvu, i koliko vaša umetnost doprinosi toj promeni?
Saša: Usled svih ovih događaja, od tragedije na Železničkoj stanici do hapšenja ljudi koji su izašli na ulice, mi mladi smo osetili da pokušavaju da nas ućutkaju u borbi za nešto što bi trebalo da bude potpuno normalno. Za mene, promena uvek predstavlja borbu i mladalački bunt. To što smo mladi, ne znači da smo manje svesni situacije u kojoj se nalazimo, niti manje sposobni da se izborimo za nešto i da napravimo promene. Došao je trenutak da smo mi mladi povukli starije da se uključe, kako bi svima bilo bolje. Često ističemo važnost simbolike imena našeg pozorišta. Za svakog od nas, promena znači nešto drugačije, i mislim da je to zapravo suština. Naš stariji kolega Dušan Vukašinović rekao je sjajnu rečenicu koje se veoma često prisetimo: „Neka tvoja promena bude pozorište – i neka tvoje pozorište bude promena.“
Nema komentara