Nacionalni izveštaj Globalnog medijskog monitoring projekta za 2015. godinu, za Srbiju, pokazao je koliko su žene prisutne u medijima, kako su prikazane i koja je njihova uloga u glavnim fabrikama popularne kulture.
Koordinatorka nacionalnog istraživanja bila je prof dr Snježana Milivojević koja u intervjuu za “Odjek” priča o ovoj temi ali i o stanju medija u Srbiji.
Podaci govore da je tokom 90-ih godina broj žena u medijima rastao, a da je od 2005. godine usledio period stagnacije. Zbog čega je to tako i koliko ta činjenica utiče na motivaciju i podstrek budućim novinarkama?
– Iz ovog ugla posmatrana to je u informativnim medijima bila decenija zaustavljenog napretka, vreme “staklenih plafona” i “klizavih terena”. Informativni sadržaji su u dva smisla ogledalo rodnih odnosa u društvu – zato što pokazuju kako se žene vide i izgledaju u medijima ali i koliko učestvuju u pravljenju vesti. U najkraćem, vesti su svet u kome većinom stanuju muškarci ali koji većinom prave žene. Muškarci nisu samo tri puta brojniji, oni su u infromativnim medijima važniji kao izvori, tumači i eksperti. Oni su glavni sagovornici čak i u temama koje se tiču ili koje su o ženama. Dok su muškarci većinom eksperti, žene su uglavnom zadužene za zdravorazumsko, laičko znanje i u vestima su zato što su se negde zatekle, što su svedokinje ili slučajne učesnice događaja. Istraživanja u različitim zemljama pokazuju regionalne varijacije, ali je ovaj patrijarhalni obrazac vidljiv globalno.
Ali sa druge strane medijska profesija u Srbiji se ubrzano feminizuje, one u Srbiji čine veliku većinu, ukupno 60 odsto zaposlenih u medijima.
– Taj orgromni ulazak žena u profesiju jedna je od najvećih promena u medijskoj industriji koja se desila tokom poslednje trećine 20. veka. Očekivalo se da će više žena koje prave vesti značiti i više žena u vestima, ali to se mnogo sporije događa. Stagniranje u prethodnoj deceniji odražava stanje u van-medijskom svetu, krizu liberalne demokratije, rast autoritarnih politika i veliki zaokret u desno. Unutar medijskog sveta otkriva jednu industriju punu rodne nejednakosti: žene rade na manje plaćenim i manje prestižnim poslovima (klizavi tereni), napreduju uglavnom profesionalno pa otuda sve više vodećih novinarki ili urednica, ali mnogo sporije u upravljačkoj i vlasničkoj hijerarhiji, gde ih i je dalje neuporedivo manje. Zato i kada su brojnije čine nemoćnu većinu u profesiji.
Mogli bismo da kažemo da žene ne predstavljaju „nemoćnu većinu“ samo u medijima, nego i u celokupnom srpskom društvu. Da li je neophodno da se država kroz svoje institucije uključi u borbu protiv utvrđenih stereotipa?
– Do rodne ravnopravnosti nema prečice, ona mora uvek i uporno da se gaji. U ovom trenutku tome ne idu na ruku globalni procesi, kao što je uspon desnice i autoritarnih politika pre svega u demokratskom svetu, a što oličava izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Ali još su više pogubne domaće okolnosti, oživljavanje nacionalizma, sve glasnije nametanje kvazi-porodičnih vrednosti i „tradicije“ koje bi da žene vrate u „kuhinju i spavaću sobu“. Sve se to od jutra do večeri vidi u medijima, u njihovim udarnim vestima isto kao i u serijama ili medijskoj estetici. Onda događaji povremeno nametnu neku temu ili ona, poput nasilja u porodici ili partnerskim odnosima, eksplodira u medijima. I umesto da se o tome razgovara kao o društvenom problemu, odmah se čuju povici da je to uvoz sa zapada, mondijalističko pomodarstvo ili politička zlonamera. Tom bukom se zatrpava užas i izbegava suočavanje sa činjenicom da u jednoj tradicionalnoj sredini neki ugledni domaćini ili mirne komišje, zlostavljaju ili do smrti pebijaju jednu ženu nedeljno.
Kakvu ulogu naša država ima u kreiranju medijskog sadržaja i da li je prisutna čuvena parola “Sloboda štampe”?
– Dražava ima mnogo uloga u medijskom sistemu ali najmanje u kreiranju sadržaja. U stvari što je država više demokratska to je njena uloga u kreiranju sadržaja manja, a u oblikovanju ambijenta u kome mediji rade veća. To je osnova liberalnog shvatanje slobode medija kao negativne slobode od mešanja države u rad medija. Ovde je to obrnuto, ovde država finansira, usmerava i vrlo direktno utče na sadržaj pa je sloboda medija teško ostvariva. Bez obzira na promene zakona država kao hobotnica raznim pipcima utiče na medije i stepen slobode u njima. Srbija ima nesreću da su sve vlasti državu doživljavale kao svoj instrument i koristile je da urušavaju medije, pa je stepen medijskih sloboda veoma nizak.
Broj medija u Srbiji sa nezavisnom uređivačkom politikom je u stalnom opadanju. Govorili nam to da postoji odsustvo slobode?
– Posle kratkotrajnog uzleta nakon 2000-e godine sloboda štampe je u stalnom opadanju i na to sve međunarodne medijske i političke organizacije ukazuju. Tamo gde nema slobode nema ni medijske nezavisnosti. Mediji ne mogu da prežive od svojih čitalaca, niti ima slobodnog tržišta na kome bi mogli da se nadmeću kvalitetom. Umesto toga, medije sve podstiče da zaborave na nezavisnost koja je i skupa i ne donosi dobit.
Mediji, posebno oni tradicionalni, fokusirali su se i na onlajn platforme. Poslednjih godina svedoci smo mnogobrojnih promena u medijskoj sferi. Šta je ono što se drastično promenila, a šta ono što je ostalo isto?
– Javna debata se seli u digitalne medije i to nije samo posledica veće slobode i otvorenosti novih medija, a kontrole i zatvorenosti starih medija. Živimo u vreme zaista epohalnih promena, usred tehnološke revolucije koja sasvim menja sve što smo znali o medijima. Na sve strane ima novih i uzbudljivih mogućnosti, ali brzina promena često ne ostavlja vremena za promišljanje. Sad u obilju informacija shvatamo da je i u digitalnom svetu važno isto staro pitanje: kako prepoznati laži, kome verovati, kako zaštititi privatnost, kako se odbraniti od informativne mećave. Kako jedan američki profesor kaže – nikada ranije nismo znali tako mnogo o toliko mnogo stvari koje su tako malo važne. U svetu kome sve izgleda dostupno i vidljivo, odjednom je postalo najteže videti istinu.
Foto: Medija centar Beograd
Nema komentara