Dokumentarni i eksperimentalni film „4 godine u 10 minuta“, reditelja Mladena Kovačevića, osvojio je nagradu za najbolji dokumentarni film na ovogodišnjem 11. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma „Beldocs“.
Žiri je u obrazloženju naveo da je reč o ,,izuzetno dirljivoj i poetičnoj priči koja pokazuje zapanjujuće rezultate u postizanju krajnjeg cilja”. Film je nastao zahvaljujući arhivskim snimcima srpskog planinara Dragana Jaćimovića, koji je 2000. godine uspešno izveo ekspediciju na Mont Everest i popeo se na najviši vrh sveta. To ga ujedno čini i prvim srpskim planinarem koji je osvojio Himalaje.
Kako je nastala ideja za ovaj film?
– Dragan Jaćimović me je zamolio da na hard disk prebacim njegove lične Mini DV kasete na kojima je snimio uspon na Mont Everest pre 18 godina. Onda sam pročitao i njegov dnevnik koji je pisao tokom uspona, i taj Draganov intimni doživljaj svega što je proživljavao bio je glavna inspiracija za nastajanje ovog filma. Bilo je potrebno samo da pronađem formu koja će što direktnije da prenese svu kompleksnost iskustva kroz koje je Dragan prolazio.
Kakav su na vas ostavili utisak arhivski snimci Dragana Aćimovića?
– Od prvih kadrova bio sam siguran da ispred sebe imam nešto vrlo posebno, iako nisam odmah znao da li postoji potencijal da od takvog amaterskog materijala nastane film. Ubrzo sam postao svestan vrlo specifične dramaturgije koja se spontano pojavila u materijalu – da je materijal mnogo više od fascinantnih pejzaža i neobičnih likova. Shvatio sam da nikada nećemo u potpunosti razumeti sve što je Dragan proživeo, možda neće ni on, i to me je možda i najviše zaintrigiralo. U tom smislu, i kriptičnost filmske forme se nametnula kao jedina koja ne banalizuje posebnost ovakvog iskustva.
Šta podrazumeva kategorija eksperimentalnih filmova?
– Eksperimentalni film podrazumeva istraživanje novih filmskih formi koje nisu zastupljene u konvencionalnom filmu. Eksperiment ne mora da bude radikalan i film, svakako, ne mora da bude hermetičan. Naprotiv, mnogi eksperimentalni filmovi komuniciraju sa najširom publikom. U slučaju filma „4 godine u 10 minuta“, eksperimentalna forma nastala je kao posledica odluke da se narativ gradi u okviru ograničenja arhivskog materijala i dnevnika, slike i pisane reči. Tokom većeg dela filma ne znamo ko je čovek iza kamere, gde se nalazi i zašto. Ne znamo ko je protagonista. Pozadina priče, mesto gde se odvija radnja i likovi ostaju dugo skriveni. Cilj, prepreke i strategije likova ne možemo ni da naslutimo. Kao većina eksperimentalnih filmova i ovaj nam se opire i time poziva da gledamo pažljivo i da ga otkrivamo.
Kolika ste očekivanja imali za ovaj film?
– Film je nastao usput, između većih, produkcijski zahtevnijih projekata kojima se intenzivno bavimo u poslednje dve godine. Već prvu grubu verziju smo poslali na nekoliko najvećih festivala dokumentarnog filma, među njima na „Visionsdu Reel“ i „HotDocs“, i film je ušao u takmičarske selekcije. Ta vrsta uspeha uvek je i posledica srećnih okolnosti, ali spletom tih srećnih okolnosti nismo imali vremena ni da planiramo niti da očekujemo bilo šta. Takođe, filmovi na kojima radim uvek se preklapaju, i čim završim jedan, koncentrišem se na sledeći i ne razmišljam mnogo o daljem životu filma.
Šta vam je bilo najizazovnije prilikom kreiranja ovog filma s obzirom da ste imali već snimljeni materijal?
– Ovo je prvi film koji sam pravio od arhivskog materijala. Međutim, sve dok imate konkretnu viziju kakav film pravite, postupak je sličan. Suštinska razlika je da tokom rada sa arhivama ne morate da se suočavate sa svojim sirovim materijalom i samim tim proces je resterećeniji. Stilski koncept i narativna struktura nastali su na papiru kombinovanjem Draganovih ličnih snimaka i dnevnika, a konačnu formu ovaj film je dobio u montaži– lako i bez teških izazova.
Koji deo filma biste posebno izdvojili?
– Postoji kadar u sredini filma, na vrhu Mont Everesta, koji traje 12 minuta i u filmu se nalazi integralna verzija. Na početku kadra čujemo Draganov urlik, u njegovom dnevniku opisan kao “poklič pobednika koji je više ličio na krik poraženog”. U tom kadru prvi put vidimo i Draganovo izmučeno lice. U tom trenutku ne zna više kuda dalje, šta je postigao, da li je to njemu bilo potrebno, da li je bilo vredno tolike patnje, rizika, i taj trenutak beznađa traje celu drugu polovinu filma. To je i poslednji kadar u filmu koji je Dragan snimio. U nastavku filma kameru drži neko drugi.
Možemo li očekivati još sličnih filmova u budućnosti od vas?
– Ranije sam tokom rada na filmu više razmišljao o reakcijama drugih, pravio kompromise koji mi nisu bili nametnuti, i zbog toga, i pored uspeha, nisam ljubitelj svojih prethodnih filmova. Film „4 godine u 10 minuta“ prvi je u nizu filmova na kojima trenutno radim, koji su svi tematski i formalno različiti, ali su na sličan način jednostavni i iskreni. Krajem ove godine završićemo film „Merry Christams, Yiwu“, o svakodnevici kineskih radnika u tom gradu kome se nalazi više od 600 fabrika koje proizvode novogodišnje ukrase za ceo svet, a sledeće godine „Beginnings“, film u kome se nesvakidašnje i dramski izuzetno napete priče prekidaju naglo i neočekivano pred kraj prvog čina. Za dve godine trebalo bi da počnemo sa snimanjem igranog filma „Koryo“, koji je inspirisan dnevnicima dve sestre koje su 1987. godine provele dva meseca zarobljene u hotelu u centru Pjongjanga, čekajući svog oca koji je u radio u Severnoj Koreji. I pored spektakularnih tema, cilj mi je da završeni filmovi budu što jednostavniji, što običniji i to ih ujedinjuje. Trudim se da ih pravim iz perspektive svakodnevice svojih likova, da realizam dominira u svakom kadru.
Nema komentara