Film „ENVY Epilogue” u režiji mladog Džordža Karilja naći će se u bioskopima u Americi početkom jeseni. Jedan od protagonista ovog ostvarenja je i srpski glumac i voditelj sa zavidnim iskustvom u američkoj produkciji, Dejan Jelača.
(facebook.com)
Dejan je još kao dečak sa osam godina stao na „daske koje život znače” u predstavi „Moj tata socijalistički kulak” i tada je već znao da gluma za njega nije puka faza, već njegov životni izazov. Karijeru je započeo da gradi i pre završetka Akademije umetnosti u Beogradu, bio je jedan od članova glumačke postave pozorišta na „Slaviji”, pozorišta „Duško Radović” i „Kazalište Pozorište Gledališče Teatar”. Nakon završetka posdiplomskih studija u Los Anđelesu, poput scenarija holivudskih blokbastera, život ovog mladića dobija sasvim novu dimenziju. Posle turističkog obilaska Njujorka, 2003. godine počinje sa radom na NBC radiju za istočnu Evropu. Uporedo sa tim počeo je da ide na audicije za filmove i pozorišta, i tako pozorišne daske Srbije zamenjuje „Of Brodvejem”, igrajući u ansamblu u nekoliko predstava. Ubrzo, na nagovor svog agenta, uplovio je i u polje modelinga radivši mnoge kampanje poput „American Eagle” i kampanje za američku vojsku. Takođe ostvario je zapažene uloge u domaćim TV serijama „Porodično blago”, „Priđi bliže”, „Zaboravljeni umovi Srbije” u kojoj je igrao kralja Aleksandra I Karađorđevića. Autor je i voditelj emisije „30 minuta” koja se emituje na „Art kanalu”. U Americi je glumio u mnogo više projekata, u filmovima poput: „22 Jump Street”, „American Rouge” i „Crime to Remember”, a ove godine ga očekuju premijere filmova „Blassoms of Faith” i „Envy Epilogue”.
Kakvo je vaše iskustvo sa najnovijim projektom, filmom koje ste nedavno snimili u Americi?
Film se zove „ENVY Epilogue” u režiji veoma talentovanog mladog reditelja. U pitanju je horor-triler, inače moj prvi horor film. I moram reći da sam srećan zbog ove uloge, jer je ostvarenje moje velike želje da zaigram u horor filmu. Igram ubicu i manijaka, i po prvi put mogu da osetim kako se snima horor film. Mnogo je zanimljivo i uzbudljivo bilo, jer na snimanju bude jako smešno i vlada apsolutno drugačija enegrija od one prikazane na platnu. Film je sniman na nekoliko lokacija u Njujorku, i biće dosta jeziv.
Poslednjia dva meseca boravite u Beogradu radi snimanja osmog serijala vaše autorske emisije „30 Minuta”. Da li je došlo do nekih promena?
Da, uvek dođe do nekih izmena, ali to je uglavnom špica i scenografija. Novi stari ja. Koncept je i dalje jedan na jedan, kao od prvog dana, ali se razlikuje od ostalih emisija koje trenutno gledamo na televiziji. Počevši od gostiju iz sveta umetnosti. Ljudi koju su u srpskoj kulturi dali vrlo značajne doprinose, glumci koju su poznati i cenjeni, ali na koje su mediji zaboravili. Oni koji imaju šta da kažu, a da to nisu škakljiva pitanja u vezi sa pritvatnim životom. Ovde je reč o umetnosti, aktuelnostima, gde ja zajedno sa svojim gostima vodim civilizovanu bitku, u kojoj ću, zajedno sa uvaženim gostima, dobiti rat, zarad kulturnog cilja. I razlika je i u tome što moju publiku čine ljudi koji su istinski ljubitelji pravih kulturnih vrednosti.
Kako komentarišete srpsku kinematografiju i pozorišnu scenu Srbije?
Činjenica je da nije u najboljem svetlu, tj. daleko je od toga, ali ono što moram da kažem jeste to da u Srbiji ima dobrih mladih dramaturga, reditelja, scenerista, odličnih glumca i na kraju rezultat toga budu i dobre predstave koje možemo videti u Beogradu. Novi talas generacija stvara dobre rezultate. Nažalost, sa druge stane postoji problem sa pozorištem, jer nema krupnih pomaka u proteklih deset godina, a krivac je verujem vlast i ekonomska situacija. I to se oseti danas, oseti se ta neka depresija, za boljim životom umetnika generalno, ali uprkos tome mogu da se izdvoje dobre stvari poput filma „Vlažnost” koji otvorio ovogodišnji FEST i koji me je oduševio.
Šta je to što bi prvo trebalo da bude promenjeno na polju filmske umetnosti?
Prvo što bi defintivno trebalo da bude promenjeno jeste budžet koji se izdvaja za kuturu generalno. To je prvo što treba da se uradi, jer je ukinuto mnogo svari koje nisu trebale biti ukinute. U situaciji smo gde jedan nacionalni teatar u Srbiji nema svog upravnika, gde plate kasne nekoliko meseci, gde se ministar ne oglašava po mnogim pitanjima. Nažalost, moram priznati to je ponižavajući status gde ministar kulture ima poziciju pro forme. Verujem da može da dođe do promene, ali potrebni su nam drugi ljudi koji će kulturu shvatiti ozbiljnije.
Da li postoji razlika u kastinga između Srbije i Amerika i kakva je?
Da postoji i ta razlika ja velika. U Americi se kastinzi zaista rade, jer oni imaju za cilj da pronađu nekog glumca za određeni lik, dok u Srbiji, nažalost, nije takav slučaj. Kod nas se često pravi kasting pro forme, da bi se samo reklo da je kasting postojao, a realnost je da se unapred već zna cela podela uloga. I to je poražavajuće. Ono na šta sam lično ponosan jeste činjenica da sam, sve što sam u Americi snimao, dobio isključivo preko kastinga, a ne zato što sam znao nekoga, ili zato što mi je producent bio kum ili prijatelj. Takođe, kod nas, kad se dođe na kasting, ti ne dobiješ scenario i ne znaš za koju ulogu radiš kasting, dok ti u Americi agent pošalje scenario za ulogu unapred.
Igrali ste u američkom filmu „American Rouge” koji je premijerno prikazan na Internacionalnom Los Anđeles festivalu. Po čemu se on izdvaja od ostalih projekata koji ste snimili?
Uloga u filmu „American Rouge” je najkompleksnija i, rekao bih, najzahtevnija uloga u mojoj glumačkoj karijeri. U pitanju je film u kojem igram evropskog pisca koji je došao u Ameriku. Jedna kompleksna priča o piscu koji je, u stvari, epileptičar. Za ovu ulogu sam se pre snimanja filma spremao dva meseca sa timom lekara, da bih mogao da razumem život epileptičara, kao i kako izgleda epltileptički napad, koji sam morao da odglumim. Prvi put sam se susreo sa takvom ulogom, i ponosim se njom kao i celim projektom. Dokaz kvaliteta je to, da je film u Los Anđelesu od 200 filmova, ušao u selekciju Top 10 i osvojio je treće mesto. Takođe prikazan je na filmskim festivalima u Italiji, Indiji, Rumuniji, a očekuje nas Moskva, Argentina i najvervatnije „Sarajevo Film Festival”.
Koliko vam je glumačka biografija pomogla da se razvijete kao čovek?
Kao i svaki posao, i ovaj ostavi trag u životu i pomogne ti da napradeješ kao osoba. Ono što je meni gluma doprinela još od dana kad sam studirao jeste definitivno samopouzdanje. U početku sam bio dosta stidljiv što danas ne mogu da kažem. Takođe kroz različite uloge se dešavalo da nekad spoznam i otkrijem nešto o sebi kao i svetu koji nas okružuje.
Šta je to što vam najviše nedostaje iz Srbije?
Dosta stvari, porodica, prijatelji, jafa, smoki, štapići sa kikirikijem, slatki kupus (smeh). Ono što mi još nedostaje jeste ta spontanost, u Americi ne mogu da pozovem nekoga i kažem: „Idemo na kafu”; tamo se kafa zakazuje nedelju dana pre, jer je sve je isplanirano unapred.
Nema komentara