Posle svetlosti, mrak: Milan Kovačević o apokaliptičnom pogledu na ljudsku sudbinu

U svetu gde je kraj došao tiho, bez pompe i nasilja, preživeli tragaju za smislom u post-apokaliptičnom vakuumu.

Pisac Milan Kovačević, poznat po svom hororu prožetom pesimizmom, sada ulazi u svet filma sa scenarijom za kratkometražni film Povratak. U njemu, civilizacija je nestala, a jedan čovek, nakon godina lutanja, vraća se u rodno mesto u potrazi za davno izgubljenim dečakom. Prva pretpremijerna prikazivanja ovog filma biće održana u decembru, na tri lokacije – Novom Sadu, Kikindi i Subotici, dok oficijalni festivalski život Povratka počinje sledeće godine. Ovaj filmski poduhvat donosi novu dimenziju Kovačevićevog post-apokaliptičnog univerzuma, u kojem je čovek samo još jedno zaboravljeno biće u svetu koji je izgubio smisao.

Pisac Milan Kovačević piše kratke priče ne samo na srpskom, već i na engleskom jeziku, a njegova dela često se mogu naći u regionalnim i međunarodnim književnim antologijama, fanzinima i zbornicima. Fokusiran je na žanr horora i opisuje sebe kao pisca sa pesimističkim pogledom na svet. Svoja dela opisuje kao spoj psihološkog i ruralnog horora, uz elemente materijalne strave. Među njegovim najvećim uzorima su Tomas Ligoti, Klajv Barker i Adam Nevil. Kovačević je redovan saradnik portala Dotkom i urednik stranice Recenzije iz Pakla, gde objavljuje kritičke analize filmova, knjiga i stripova. Takođe, jedan je od urednika horor fanzina Crnoslovlje, koji se bavi promocijom horor ikonografije i stvaralaštva.

Foto: Iz arhive sagovornika

Još u tvojoj debitantskoj knjizi Vragovesti su recenzenti primetili da u svom radu imaš pesimistički pogled na budućnost ljudske vrste, što se ogleda i u scenariju koji si napisao za kratkometražni film Povratak. Šta te kod post-apokaliptičkih motiva fascinira?

Pre svega, fascinira me činjenica da je apokalipsa – u nekoj od mnogobrojnih prezentovanih varijanti –  neminovna, i da sa sobom, skoro obavezno, povlači tendencije preživelih da uspostave neki vid arhaične organizacije u vremenima nakon katastrofe. Naravno, ovo važi u slučajevima da preživelih uopšte ima. Odatle ovo ’’post’’ u ’’post-apokalipsa’’. Više od samog kraja sveta, zanima me ono što dolazi za njim. Čovečanstvo je u par navrata pokazalo kako ume da se ponaša u vremenima bezakonja i ludila, a kako je period nakon sudnjeg dana idealan za potpuni krah socijalnih normi, šta tu ima da se ne voli? Govorim iz ugla pisca fantastike, ne pristalice varvarskog ponašanja. (smeh)

Kako bi ti opisao apokalipsu koju si stvorio u ovom delu?
Ovo je tiha apokalipsa. Ovde nema grandioznih eksplozija nuklearnih glava, vulkana i zemljotresa. Koncept ove apokalipse je nekima poznat i korene vuče iz Biblije, gde se dešava prosta segregacija. Dobri su odvojeni od loših, a loši – svako po zasluzi – ostaju kod kuće. To od ove naše divne planete, logično, spravlja pravi pakao. Ja se u ovom delu bavim tek delićem tog novonastalog pakla, jer je cela radnja vezana za izolovano vojvođansko selo. Smak sveta na selu posve je drugačiji od onog gradskog. Mnogo je ličniji.

Foto: Iz arhive sagovornika

Post – apokalipsa znači smrt civilizacije. Šta za tebe predstavlja civilizacija?
Kao što volim da kažem, civilizacija je tanušni ogrtač koji prekriva divljaštvo. U vreme pisanja scenarija, mnogo sam čitao Kormaka Makartija koji je svojim delima još više ustoličio u meni ideju da su ljudi po prirodi zli, samo im treba dati slobodu da to iskažu. Ovo, naravno, ne treba shvatati doslovno jer dobra svakako ima, ali je – nažalost – više puta dokazano da istinska zloba procuri kada joj se da dovoljno prostora. Post-apokalipsa je upravo to, prostor idealan za iskazivanje zlobe.

Prisustvovao si snimanju filma, kojeg je režiser i glavni glumac Branislav Čeman. Na koji način su scenario prilagodili „malim ekranima“?
Branislav i ekipa odradili su fenomenalan posao, kako pri samoj adaptaciji materijala, tako i u određenim narativnim korekcijama, koje su – u potpunosti – načinile priču još efektnijom. Moja izvorna ideja funkcionisala je savršeno na papiru, ali pred kamerama se jedno drugo rešenje ispostavilo mnogo boljim. Ne mogu da govorim o kojoj tačno promeni se radi, ali verujte mi na reč – kao što sam ja verovao kreatorima filma. Zapravo, toliko sam im verovao da će novelizacija filma imati epilog u čijem su kreiranju učestvovali svi prisutni, ne samo ja. Timski rad, što se kaže.

Ovim motivima se vodiš i u svom pisanom radu, odnosno u pripovetkama i noveletama. Koje žanrovske varijatete najčešće koristiš?
Za sebe kažem da sam autor horora, ili horor autor, kako vam draže. Obitavam isključivo unutar žanra, ali na moju sreću, horor je toliko razgranat da dva motiva – iako vezana stravom i užasom – mogu biti dijametralno suprotni. Do sada sam se najviše bavio folklornim hororom (u čijem središtu su ruralni predeli i mitovi), psihološkim hororom (verujem da sam naziv objašnjava), kao i korporativnim hororom (vrsta spekulativne fikcije koja kao centralnu temu ima korporacije, profit, izrabljivanje). Sve su ovo podžanrovi za sebe, a opet, svi funkcionišu zajedno. Nova knjiga će se baviti, manje-više istim stvarima, ali će ovog puta centralna tema biti detinjstvo i sve ono što nas nepovratno obeležava u najnežnijim godinama.

Kakav je status čoveka u tvom radu?
U predgovoru (Breme besmisla) moje prve knjige Vragovesti, sociolog i pisac Nemanja Rajak se osvrće na moj rad govoreći kako u pričama napuštam antropocentrični pogled na svet. Nema bogova sa ljudskim likom, niti egoističnih spasenja. U mom radu čovek je jednako nebitan kao i insekt. On je puki prolaznik, suočen sa neshvatljivosti kosmičke strave i biologističkog nihilizma. Ipak, nigde nisam negirao postojanje duše, a ona – u svetovima neprozirnog crnila – pati.

Foto: Iz arhive sagovornika

Kao višegodišnja čitateljka, slobodno mogu da kažem, da ova knjiga nije za početnike. Koje su to emocije koje bi želeo probudiš u čitaocu tokom čitanja?
Na osnovu izrečenog, stekao bi se utisak da sam vrlo mračan tip. (smeh) No, istina je drugačija. Horor doživljavam kao terapiju sa stopostotnim učinkom. Kreiranje najgorih mogućih scenarija pomaže mi da korespondiram sa stvarnošću. Pomaže mi, naposletku, da jasno razgraničim zlo od dobra, iako u mojim pričama potonje retko pobeđuje. Dakle, pored toga što želim da prestravim čitaoce i da ih nateram da se dobrano zamisle, želim da im pružim određeni vid mračnog putovanja. Svaka priča je tu da sprovede znatiželjne kroz jedan od fiktivnih scenarija, pokazujući im da život koji žive možda i nije toliko loš. Uvek možete biti jedan od aktera neke moje priče, a to ne bih preporučio nikome. Svaka priča je, pak, na specifičan način, poučna.