Porodica može biti zajednica ravnopravnih ljudi u kojoj je svaki član oslonac i potpora ostalima uz uzajamno povjerenje i međusobno poštovanje. No, ona može biti i jedno od najopasnijih mjesta za život. Problem nasilja postojao je i u prošlosti, međutim, nasilje je danas sve zastupljenije i predstavlja jedan od glavnih problema u društvu. Zbog toga danas postoje razne organizacije koje onima koji su izloženi nasilju u porodici mogu pružiti adekvatnu pomoć.
Foto: Facebook
Ivana Perić, diplomirana psihološkinja i koordinatorka Ženskog SOS centra kaže da je motiv njenog angažovanja u udruženju jednim dijelom lične prirode, jer je i sama bila žrtva nasilja.
Šta se definiše kao nasilje u porodici?
– Nasilje nije jedan izolovan čin, već niz ponašanja koja kao krajnji cilj imaju uspostavljanje moći i kontrole nad žrtvom. Nasilje u partnerskom ili porodičnom odnosu ima svoju dinamiku. Nasilje u porodici obuhvata više vrsta nasilja koje često idu zajedno, odnosno retko će žrtva doživeti jedan oblik nasilja. Nasilje najčešće počinje psihološkim nasiljem i izolacijom. Obično se rani znaci nasilja i ne primete, deluje kao vređanje ili prebacivanje kada je partner nervozan, besan, ljut. Međutim, vremenom to prerasta u ponižavanje, pretnje, zastrašivanje, kontrolisanje, učestale manipulacije, okrivljavanje žrtve ili žrtvi, sve većim stepenom proveravanja kuda se žrtva kreće, ograničavanjem kontakta sa prijateljima i porodicom.
Da li je pandemija uticala na povećanje nasilja i koliko?
– Rekla bih da jeste. Ako uporedimo podatke iz drugih zemalja, u proseku se broj prijava nasilja povećao za tri puta. Kod nas su NVO dobijale više prijava (skoro dvostruko više) u poređenju sa istim periodom prošle godine. Sa druge strane, manji je broj prijava upućen institucijama kao što su Policija, Centar za socijalni rad i slično. Možda je to pokazatelj većeg poverenja u NVO organizacije koje pružaju podršku. Iskustvo SOS-a pokazuje da je dolazilo do eskalacije nasilja i učestalijeg fizičkog nasilja. Pandemija je dovela do izolacije, a izolacija sama po sebi jeste mehanizam nasilja. Sa merama izolacije kao da smo otvorili vrata nasilju jer više nego ikada žrtva je ponovo bila izopštena i „između četiri zida“.
Koliko je često psihološko nasilje i kako ga prepoznati?
– Veoma je često. To je sastavni deo svakog drugog oblika nasilja. Nasilje u porodici, a naročito nasilje u partnerskim odnosima najčešće počinje psihološkim nasiljem. Prepoznajemo ga po posledicama kao što su gubitak samopouzdanja i samopoštovanja, sumnja u sebe, bezvoljnost, osećanje bespomoćnosti. Psihološko nasilje je sistematsko unižavanje druge osobe kroz diskreditovanje njenih kvaliteta, kroz stalno obezvređivanje, verbalno vređanje, ponižavanje, omalovažavanje, ucene, pretnje i tako dalje.
Zašto se žrtve plaše prijaviti nasilje i kako se osloboditi tog straha?
– Zavisi da li prijavljuje sama žrtva ili to čini neko u njeno ime. Ako neko prijavljuje u ime nekoga, može se plašiti za svoju bezbednost, ali može prilikom prijave ostati anoniman. Nasilje se može anonimno prijaviti bilo policiji, bilo Centru za socijalni rad. Oni mogu insistirati na podacima, ali građani nisu u obavezi da im ostave podatke, već je potrebno da naglase da žele da ostanu anonimni. Žrtve se najčešće plaše da prijave nasilje u strahu od još goreg nasilja, osvete, pretnji, kao na primjer da će joj počinilac oduzeti decu, ubiti roditelje, naći je gde god da se nađe i slično. Mi kao udruženje uvek ponudimo korisnici opciju da mi prijavimo nasilje u njeno ime, ako želi i ako se tako oseća sigurnije. Nažalost, niko ne garantuje da će žrtva posle prijave nasilja biti bezbedna. Ono što je neophodno jesu intervencije i plan zaštite nakon hitnih mera, nakon same prijave nasilja. To u praksi često izostaje. Dobar mehanizam može biti pritvor kada se proceni da je nasilje visokog rizika. Odličan mehanizam bio bi rad prema škotskom modelu gde imamo nezavisne servise koji rade sa decom, pa sa ženama koje su žrtve i posebno sa počiniocima.
Foto: SOS Ženski centar
Kako postupaju policijski službenici u slučajevima nasilja u porodici?
– Trebalo bi da postupaju pre svega prema Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici iz 2017 godine. Neophodno je izaći na teren i proceniti rizik i udaljiti počinioca sa lica mesta, uputiti na pravnu pomoć, objasniti šta znači prijava za nasilje, ponuditi da žrtvu prevezu u Sigurnu kuću. Potrebno je da obaveste Centar za socijalni rad i Tužilaštvo vezano za slučaj nasilja i prikupe sve dodatne neophodne informacije.
Koja je funkcija Sigurne kuće i u kojoj fazi nasilja dolazi do njene upotrebe?
– Primarna uloga jeste zaštita, a zatim i osnaživanje. Sigurna kuća nudi mogućnost da se žrtve sklone od akutnog nasilja i da povrate osećanje bezbednosti i sigurnosti. Nažalost, boravak u Sigurnoj kući je ograničen, obično do šest meseci, ali je to važna opcija kada žena nema gde da se skloni, naročito kada ima decu. Sigurna kuća nudi mogućnost da se žene i oporave i povrate unutrašnju snagu koja im je neophodna za dalju borbu.
Zašto žrtva nasilja često ostaje sa nasilnikom?
– Višestruki su razlozi. Jedan od razloga može biti osećanje stida i krivice što je u toj situaciji. Žene često osećaju neadekvatnu krivicu smatrajući da su one odgovorne za to što im se dešava. Zatim, neretko izostaje podrška primarne porodice, tako da žena nema gde da se vrati. Naša praksa pokazuje da u pojednim slučajevima žene trpe nasilje i u primarnoj porodici. Zatim, veliku ulogu igra i ekonomski faktor – izostanak prihoda, imovine ili iscrpljivanje ženinih resursa. Mnoge žene su izložene ekonomskom nasilju gde partner ne dozvoljava da raspolažu svojom imovinom ili novcem, gde kontrolišu njihov novac ili ne dele resurse, brane ženi da radi, da napreduje u karijeri, da se školuje, i samim tim povećavaju kontrolu nad njom. Mnoge žene ne napuštaju nasilan odnos iz straha da neće ostvariti starateljstvo nad decom. Sve ovo treba razumeti kao deo dinamike nasilja.
Šta najčešće savjetujete žrtvama nasilja i šta biste im poručili?
– Uvek govorimo da je podrška izuzetno važna, da korisnice nisu same, da je neko tu da ih sasluša i razume bez osude. Moja je preporuka da se žene obrate nekoj NVO u mestu gde žive ili u drugim gradovima ako nisu sigurne, ili ako nema u njihovom mestu, makar da bi sa nekim podelile priču i ventilirale osećanja i stekle osećaj da nisu same u tome i da nasilje nije njihova odgovornost. Od velike važnosti je i prijaviti nasilje, jer ćutanje često produbljuje nasilje i žena vremenom postaje sve više izolovana i izložena ozbiljnim oblicima nasilja. Poručila bih da su heroine što sve to trpe i izdržavaju i da moraju pronaći snagu da se izbore sa tim, jer zaslužuju život bez nasilja.
Nema komentara