Studentski život podrazumeva, osim predavanja i ispita, sve one ostale ljude i događaje koji ga i čine životom. Kažu da su studentski dani najlepši i da bi svako ko je studirao želeo da ima bar još jednu godinu gratis. Onako, samo da proživi još malo atmosfere, druženja i iskustava. Novi Sad je specifičan po svom studentskom gradu, Kampusu. Osim studenata i profesora koji većinu dana provode ovde, postoji još nekoliko veoma zanimljivih ličnosti među kojima je i čika Žarko Erdeljin.
Dvorišta fakulteta i prepuni kafići koji vrve od priča u prolazu, svaki dan ispunjavaju Kampus, međutim, nađe se i mesto za čika Žarka, negde između dva predavanja, u hladu, samo zato da bi mogao da čita, jer kako kaže, voli Sunce, ali mu često pravi senku i remeti vid, koji je godinama postao slabiji za ružne stvari, a jači za omladinu i dušu.
Žarko skoro svaki dan čita poeziju, ali nije to jedino čime on zabavlja i čime izaziva bar poglede i osmehe novosadskim studentima.
„Volim ponekad i da sviram, jednom prilikom sam sasvim slučajno dobio klavijaturu. Iako nikada do tada nisam svirao, naučio sam, jednostavno to je krenulo samo od sebe, najviše volim da sviram domaće stare pesme, rok ili pop. Sve zavisi, kakvo mi je raspoloženje, ja sam čovek od trenutka“, priča čika Žarko.
Takođe voli i da slika, smatra da su slike nešto što traje večno, ali i da se slika ne crta razmišljajući, već u jednom momentu i da nije bitno da li je linija prava ili kriva, bitna je emocija. Za slikanje su potrebne dobre boje, a slika je najlepša sa uljanim bojama, ali za to nema para, a od studenta ne očekuje neku veliku zaradu.
„Znate šta, pare su bitne i to svi znaju, ja ne mogu sada vas lagati i reći da mi one nisu potrebne. Ali mnogo je bitnije da radite sa dušom. Meni je lepše stajati ovde ceo dan za 200, 300 dinara i raditi ono što volim, nego biti na pijaci ili negde drugde, za mnogo veće pare, a da sam iznutra prazan. Ne mogu u jednom mestu, u životu sam radio svašta, a sada kada mi je ostalo manje godina nego što ih imam hoću da radim baš ono što želim, a to je ovo“
I, zaista, čika Žarko, baš tako i priča sa ljudima, skromno i neposredno. Bez smišljanja i organizovanja. Sa sobom uvek ima ranac u kome se nađe, pokoja novčanica. Kaže da se upoznao sa nekoliko studenata ovde, i da mu se često javljaju i pričaju sa njim. Ima i onih kojima se vidi da o njemu svašta pomisle. Kroz osmeh, koji ne skida sa lica, kaže: „Možda misle i da sam lud, ali ne vidim ništa ludo u čitanju Matije Bećkovića, poezija je najlepša stvar na svetu“. Neretko se i sam zasmeje, onako od srca, za sebe, čitajući neku duhovitu knjigu. Knjigu koju je čitao u svojoj mladosti, i koju sada ponovo oživljava, ovde među mladim ljudima.
„Ja sam ovde već duže vreme, nekako mi je najlepše. Mladost koja ovde živi i gledanje ovih ljudi je najlepši posao od svih, a za veknu hleba i čašu jogurta će se uvek naći. Volim kada vidim poznata lica, kada primetim kako se raspoloženja menjaju, a najviše od svega volim kada me ljudi slušaju, pa makar rančić ostao kraći za koju stotku. Prvo sam prodavao čokolade, ali to nije baš išlo. Iskreno, nisam se ni ja trudio oko toga. Sada zaista uživam svakog dana na ovom mom malom parčetu trotoara“.
Imao je čika Žarko i loših i dobrih iskustava, ali kaže da mu je najveća satisfakcija kada mu dođu studenti i baš njega pitaju za savet oko izbora knjige:
„Kažu, čika Žare, da ne znate neku zanimljivu knjigu, nešto kvalitetno za odmor preko vikenda. Tada znam da sam ja zapravo odradio svoj posao. Lepo je znati da te neko sluša“.
Stotine studenata dnevno prođe stazicom na kojoj Žarko čita, svira ili se samo blago osmehuje posmatrajući život oko sebe. Utisci su različiti, neki ubace koju dvadeseticu u Žarkov ranac, neki se iskreno nasmeju, a neki ga čak ni ne primete. On je svakako ličnost koja je postala deo našeg malog studentskog gradića, a svaka ličnost ima svoju priču i svoj način da je ispriča. Žarko Erdeljin kaže da je on samo običan čovek, sa svojim malim neobičnim svetom, kakvi smo uostalom i svi mi koji svaki dan prođemo pored njega.
Nema komentara