Od Rumunije do Švedske sa "Ajron Mejdenom"

U sunčano popodne nalazim se sa Bobanom Savovićem kod Trga slobode u Novom Sadu. U njegovim rukama je fascikla koju je, igrom slučaja, zgodno poneo na naše viđanje. 

foto: Prag za vreme oluje (GCP Maiden Crew)

Zgodno, jer u toj fascikli i jeste jedan od razloga našeg susreta. Naime, u njoj su brojne karte, kako za autobuse i vozove do brojnih evropskih gradova, tako i za koncerte benda „Ajron mejden“ u njima. Tu je i autobuska karta na liniji Nirnberg – Novi Sad, zbog koje je Boban nekoliko sati čekao upravnika stanice.

„Došao sam na šalter, objasnio im da moram tog dana da se vratim u Novi Sad zbog nastavka turneje, na šta su mi odgovorili da je nemoguće u Novom Sadu uzeti kartu za polazak iz Nemačke koji je planiran za 20 dana. Nakon zahteva da vidim upravnika stanice, par sati čekanja, i jednog faksa koji je poslat za Nemačku, karta je bila u mojim rukama“, prepričava Savović.

„Sutra krećem za Beograd, a u petak ujutro imam avion za Ajndhoven. Iz Ajndhovena idem u Najmegen u kome sam našao neki hotel, a koncert se održava pored grada u nekoj šumi, otprilike. Još nisam siguran kako ću od Ajndhovena dalje, ali smisliću nešto, kao i ranije.“

Nakon Holandije, Boban se vraća u Beograd. Već sutradan, na redu je Budimpešta, zatim dan odmora, pa Brno u Češkoj Republici. Nakon Brna, na redu je pomenuti Nirnberg, i čuveni festival „Rock im park“. U četiri dana koja su po povratku iz Nemačke preostala do koncerta na Kalemegdanu, uguraće se koncerti u Austriji i Bugarskoj. Nakon toga, konačno, na redu je Beograd. Ipak, ovde nije kraj. Kruna i završnica celog poduhvata je koncert u 1.200 kilometara udaljenom Poznanju u Poljskoj, a postoje šanse i za odlazak u Luksemburg na tamošnji koncert.

„Prošle godine deset koncerata u dva meseca, ove godine osam ili devet, nadam se, u mesec dana“.

foto: Emotivan momenat na koncertu u Lođu

Bobanova strast prema čuvenoj britanskoj hevi metal grupi „Ajron mejden“ rođena je 1999. godine. Kao dvanaestogodišnjak je, za vreme NATO bombardovanja, u podrumu svoje kuće prvi put čuo, pomalo ironično, pesmu „Aces high“ koja govori o vazdušnim borbama pilota „RAF-a“ za vreme Drugog svetskog rata. Na prvo slušanje je bio očaran „moćnim glasom Dikinsona i brzim tempom pesme“. Nakon toga, hrlio je na sve što je imalo kultni logo benda. Uglavnom su u pitanju bile piratske audio kasete, kasnije i piratski audio CD-ovi, koje je najčešće nabavljao u CD šopu „Džoni“ u rodnom Svilajncu. Očaranost bendom ne jenjava ni 15 godina kasnije. Nakon naručenog piva, nazdravljamo uz želje da ceo planirani poduhvat prođe odlično, u šta moj sagovornik ne sumnja.

foto: Sveža letnja noć u Piještanima (Erik Duris)

PRVI KONCERTI

„Ajron mejden“ nikada nije bio bend koji se vrteo po televiziji ili slušao na radiju. Od najranijeg perioda svoje karijere bend se oslanjao isključivo na izgradnju baze fanova spektakularnim svirkama uživo, a čak i danas, nakon više od 35 godina karijere, jedan su od najaktivnijih bendova na planeti“, govori Boban.

Na svoj prvi koncert trebao je da ode u Debrecin, sa 16 godina, međutim nije uspeo da izvadi pasoš, delom i zbog toga što ga lokalne vlasti u malom mestu kao što je Svilajnac nisu shvatale ozbiljno. Konačno, 2007. godine je prvi put gledao „Mejdene“, ni manje ni više nego u Beogradu. Odlazak na koncert u Sofiju nije mu sprečila komplikovana procedura dobijanja vize, iako je radi nje morao da u više navrata ide do Niša. Ovo nije jedini put da je odlazak na koncert visio o koncu. Najnapetiji slučaj desio se u Bukureštu, doduše delom i Bobanovom krivicom. Deo aranžmana koji je podrazumevao organizovani prevoz i kartu za „fan pit“ se izjalovio, pa su karte bile za parter. Kako je za mog sagovornika ovo bilo neprihvatljivo, odlučio je da na biletarnici na licu mesta uzme još jednu kartu za parter, kako bi zamenio dve parter karte za fan pit. Iako je većina ljudi već ušla na stadion, Boban se upustio u, ispostaviće se, uspešno cenkanje sa dva prekaljena tapkaroša, i nakon svega završi u prvom redu, iako je ušao među poslednjima.

„Treba biti fin, naravno, ali bitno je pokazati ljudima da si ti taj koji zaslužuje da bude u prvom redu, to je tvoje rezervisano mesto, ne uzimam ’ne’ za odgovor. Nisam nikada imao većih problema u guranju do barijere“, objašnjava svoju taktiku Savović.

Moja opaska da je sigurno lakše ubediti ljude da zaslužuješ mesto u prvom redu ukoliko imaš brojne tetovaže inspirisane maskotom benda, kultnim „Edijem“, skreće priču na tetovaže na rukama mog sagovornika.

„Imam sedam „Edija“, simbolično, zbog albuma „Seventh son of a seventh son“, radio sam ih ranijih godina, ali sad pauziram jer pare preusmeravam na karte“. Na desnom ramenu objedinjeni su motivi sa prvih albuma benda koje je čuo i motivi prvog koncerta koji je gledao.

Cela stvar izgleda izuzetno profesionalno, i sigurno bi se svidela i ljubiteljima tetovaža koji uopšte nisu upoznati sa bendom, odnosno maskotom benda. Usred tog pokazivanja razgovor nam narušavaju dve zanosne devojke u prolazu, što me, uz dužno poštovanje prema Bobanovoj lepšoj polovini, podstiče da skrenem sa teme i pitam čoveka koji je proputovao sveta da li je istinita priča o Sprkinjama kao najlepšim devojkama, na šta moj sagovornik potvrdno klima glavom, uz napomenu da možda Čehinje jedino mogu da se porede, „mada, samo Balkanke pored lepote imaju i tu unikatnu drskost... A zato ih i volimo, je l’ da?“. Morao sam se složiti. 

foto: Veridba u Gracu

OSTVARENJE SNA

U ranim tinejdžerskim danima Boban je želju za odlaskom na koncert benda uspevao da umiri redovnim naručivanjem amaterski snimanih „butleg“ performansa benda, koje je dobijao poštom na kućnu adresu.

„Tada sam već imao onaj najlošiji oblik interneta, koji mi je bukvalno služio samo za traženje informacija o koncertima koje mogu da naručim, izluđivao sam majku jer je to trebalo i platiti, svake nedelje je dolazio poštar sa novom kovertom u kojoj je bio snimak nekog koncerta“.

Iz ovog vremena potiče možda i najzanimljivija, pomalo i bizarna, priča iz Savovićevog detinjstva, vezana za sahranu njegove bake sa majčine strane. I sam kaže da se danas u neku ruku i ne ponosi svime što se izdešavalo, ali da se ipak rado seća te uspomene.

„U dvorištu je bdenje, a ja sedim i čekam da mi stigne snimak koncerta iz Milana iz 1999. godine. Ne mogu da skrenem misli sa toga, a ne može da bude ništa u kući uključeno, ni TV ni kompjuter“. Nedugo zatim, strpljenja je ponestalo, Boban je seo na stari bicikl, otišao do pošte i preuzeo svoju kovertu sa snimkom. Po povratku kući nije mogao da odoli već je uključio koncert, a u sobi ga je u tim trenucima zatekla tetka koja ga „od tada gleda drugim očima“, kroz smeh pripoveda Savović, a dva momka za stolom pored koji su načuli priču takođe ne mogu da sakriju osmeh.

Protekle godine, Boban je posetio deset koncerata u dva meseca na evropskoj turneji benda. Samo na jednom od tih koncerata nije bio u prvom redu, a gotovo za svaki koncert veže ga poneki unikatan doživljaj i utisak koji će večno pamtiti. Zastava naše zemlje, koju je uvek nosio sa sobom, na kojoj piše „Maiden Serbia Novi Sad“, postala je redovno viđena na svakom koncertu, pa ju je neretko i sam pevač benda primećivao uz pozdrave za „ovog tipa iz Srbije“. Prvi na redu bio je dupli datum u Frankfurtu.

Jedinim problemom se ispostavila činjenica da su karte za prvi od dva dana koncerta u Frankfurtu rasprodate, tako da je Boban svoju našao preko preprodavačkog sajta „Viagogo“, za paprenih 150 evra:

„Odrali su me, bukvalno, ali sam naručio tu kartu“. Nakon Frankfurta sledili su Grac u Austriji i Piještani u Slovačkoj, a zatim dva koncerta u Poljskoj, u Lođu i Gdanjsku, koje Boban posebno izdvaja kao najenergičnije kojima je prisustvao. Slovačka mu je ostala u pamćenju po prelepom ambijentu u kom se održavao koncert, na otvorenom, u prirodi, u mnoštvu svetlucavog zelenila nakon letnje kiše. Ipak, koncert koji pored Bobana neće zaboraviti ni njegova dugogodišnja devojka je koncert održan u Gracu.

„Još pre šest godina obećao sam devojci, koja mora da me trpi ovakvog, da će prvi koncert „Mejdena“ na koji odluči da pođe sa mnom pamtiti dok je živa. Kako je prošlo pet godina, a da je još uvek nisam vodio, pomislio sam da je vreme da ga stvarno pamti. Kupio sam prsten, u Gracu sam je probio u prvi red, i bukvalno na samom početku koncerta zaprosio.“

Obojica smo se složili da se ovako nešto definitivno pamti zauvek.

 „Bio je to jedan od najneverovatnijh dana mog života. Išli smo i sa nekom odličnom ekipom, na putu do Graca milimetri su nas delili od ozbiljne saobraćajne nesreće, ali sve se završilo fenomenalno. Na kampu festivala ljudi su roštiljali, kupali se u obližnjem jezeru, a čak su se i članovi benda prošetali kampom i izazvali delirijum.“

Usledili su koncerti u Malmeu i Bukureštu, a zatim i koncert na otvorenom u Pragu, koji nakon celodnevne oluje umalo nije otkazan. Kiša je padala neprekidno četiri sata, publika je kisnula ispred bine koja se klatila, ali bend je svejedno izleteo na binu tačno na vreme. „Nikad u životu nisam video da su članovi benda bili toliko energični, prirodni, i da su u toj meri dali sve od sebe. Kisnuli su sa nama, mogao sam da vidim kako su se naježili od hladnoće, ali sve to ih je samo motivisalo da budu i luđi nego inače“.

Deseti i poslednji koncert kojem je prisustvovao održan je u Zagrebu. Zanimljivo je i da je nakon ove serije koncerata Boban bio izuzetno blizu odlaska u Rio de Žaneiro na legendarni festival „Rock in Rio“. Međutim, nije uspeo da nađe dovoljno sredstava za ovaj izuzetno skup poduhvat. 

foto: Isečak iz švedskih novina

STRAST NE PITA ZA CENU

Logično pitanje koje se nameće jeste odakle finansirati sve ovo. Ni tu odgovori mog sagovornika nisu nezanimljivi, ni najmanje. Putuje se što ekonomičnije, najčešće vozom ili autobusom. Automobil je opcija kada je do lokacije teško ili neisplativo iskombinovati karte za voz ili autobus ili u slučaju da red vožnje nije povoljan. Vozač se unajmljuje, ponudi mu se okvirni iznos autobuske karte do odredišnog grada, i ukoliko postoji volja da se vozi i po 15 sati bez prestanka, može solidno i da se zaradi. Boban je avionom išao samo u Švedsku, i od tada zavidi brojnim poznanicima iz Izraela, Švedske, Austrije i ostalih razvijenih zemalja koji na taj način prate bend, jer je neuporedivo brže i lakše. Karte je najvećim delom finansirao prodavanjem retkih izdanja benda koja je godinama sakupljao, a koja na internetu mogu da dostignu prilično visoku cenu. Pored toga svega prisutni su i razni poslovi koje je radio tokom godina. Neko štedi za letovanja, zimovanja ili automobil, a Savović za koncerte „Mejdena“.

Ukupan broj je 19 koncerata, a nakon juna ove godine biće i 27. Sve to u roku od sedam godina, a u pitanju je bend koji je u trenutku Savovićevog prvog odlaska na koncert postojao pune 32 godine. U tim trenucima počeo sam da razmišljam o tome kako ovakvu ljubav ljudi često shvataju pogrešno. Iz tog nerazumevanja i potiču brojne, već stereotipne, predrasude o metal bendovima i njihovim članovima kao pripadnicima nekih kultova i sekti. Slušajući i gledajući Bobana Savovića, ne mogu da poreknem da nije omađijan nečim što se čini gotovo nadljudskim, ali takođe i ne vidim da ta magija na čoveka utiče bilo kako drugačije osim pozitivno. Mnogo je to više od same muzike: reč je o čitavoj kulturi, pa i načinu života. Bezbrojni suveniri pokupljeni sa koncerata, od kojih su neke Bobanu uručili i članovi benda lično, brojni kontakti benda sa obožavaocima i mnoge druge stvari govore o tome da su svega svesni i sami članovi benda. Moju zamišljenost prekida Boban sa idealnim rečima za kraj našeg razgovora:

„Kada sam u prvom redu, kada se svetla ugase, sve prestaje. Sve brige i problemi. To je terapija, to je neverovatno iskustvo. Tužni su ljudi koji nemaju takvu strast prema nečemu u životu.“ Još jednom, morao sam se složiti.