Ceo svet u jednom malenom zoo-vrtu – tako se može opisati zelena oaza nedaleko od centra Inđije, u kojoj su svoje stanište pronašle životinje iz najrazličitijih delova planete.
Svoj dom su ovde stekle mnogobrojne patke iz Japana, prasići iz Vijetnama, guske sa Nila, lame, medvedi, najrazličiti papagaji, pa i jedna zmija, gavran i poni, a to su samo neke od životinja koje su ovde dospele zahvaljujući jednom čoveku koji nije odustao od svog dečačkog sna. Slavko Popović, pedesetosmogodišnji limar, još kao osnovac je svoju ljubav prema životinjama želeo da podeli sa drugima, pa je tako nakon prvog nabavljenog para papagaja čvrsto rešio da jednog dana napravi sopstveni zoo-vrt.
Već 19 godina Slavko uspeva svoj san da održi stvarnim. Često nazivan zanesenjakom, pa čak i ludakom, nepune dve decenije se borio sa različitim problemima i nepravdama na koje je neprestano nailazio na svom putu. Svojom ljubavlju prema životinjama i spremnošću da svojim životom brani vrt, dokazao je ljudima da sa pravom može biti nazvan junakom.
Već na samom početku Slavko je video da mnogo toga neće biti kao u njegovim dečačkim maštarijama. Njegovu želju da otvori prvi zoo-park u Inđiji opštinska vlast nije razumela, niti je znala kako da mu to omogući, pa je tako pre dozvole za gradnju zoološkog vrta dobio papire za otvaranje prodavnice životinja. Uprkos tome što dozvolu nije imao, Slavko je u svojoj roditeljskoj kući otvorio ono što je sve vreme i želeo – mini zoološki vrt pod nazivom „Koki”.
– Kada sam započeo sve ovo bio sam registrovan kao pet šop. Mogao sam da držim sve sem hleba i mleka. Meni to nije bilo potrebno, niti me je to interesovalo. Držao sam ptice, ribice, kojekakve hrčkove i morske prasiće. Inspekcija mi je stalno dolazila. Govorili su mi Popoviću, pa ne možeš tako. Moraš biti ili trgovac ili zoo-vrt – započinje Slavko svoju priču objašnjavajući da ga to nije nimalo obeshrabrilo već samo podstaklo da nastavi svoju borbu. Kada je napokon dobio dozvolu da „bude zoo-vrt”, dvorište roditeljske kuće je postalo premalo za veliki broj životinja koje su se tu našle.
– Morao sam da pronađem novo mesto na kojem bih mogao da smestim sve svoje životinje. Na izlazu iz Inđije nalazio se pošumljen prostor koji je bio idealan, ali nije imao struju u blizini pa sam odustao. Nakon toga su mi predložili mesto na kome se tada nalazila divlja deponija. Nije bilo zelenila, a sve je bilo pretrpano smećem, građevinskim šutom, starim kolima i šporetima. Čak je bilo i uginulih životinja – priča Popović.
Uz pomoć prijatelja i nekoliko pozajmljenih mašina uspeo je da očisti sve do poslednjeg komada đubreta. Umesto nekadašnjeg rugla grada nastala je zelena oaza. Trava, drveće, potočići umesto šuta i starih automobila. Svojm novcem uspeo je da izgradi ono što danas predstavlja najmlađima omiljen kutak za igru i učenje, a starijima sjajno mesto za odmor. Slavko se, zajedno sa svojom ženom, preselio u kuću u sklopu zoo-parka, koju je izgradio ne bi li bio što bliže svojim ljubimcima.
Od samog početka morao je da se bori sa nedostatkom sredstava. Ponekad bi mu u susret izašle građevinske firme koje su poklanjale materijal ili ljudi koji su svojim donacijama pomagali, za razliku od opštine koja je ostala gluva i slepa za Slavkove molbe za pomoć.
– Ja moram da radim kao limar. Ako ja ne zaradim neki dinar ovo ne može da živi bez ičega. Bilo bi mnogo lepih stvari po parku, imali bismo mnogo više životinja i bile bi u mnogo boljim uslovima nego sad, ali šta vredi kad nemam dovoljno sredstava – žali se vlasnik zoo-parka.
Postoje mnoge organizacije koje žele da pomognu „Kokiju”, ali to ne mogu da učine jer već 19 godina gradske vlasti ovom parku nisu dale odgovarajuću dozvolu, pa tako „Koki” nije registrovan kao zvaničan zoološki vrt. Njegovom vlasniku je zabranjeno da bilo šta gradi na toj zemlji. Nekoliko puta park je bio pred rušenjem jer je grad želeo da na tom mestu izgradi banju, a kasnije i sportsku halu. Nisu uspeli da nadvladaju životinjski svet i građane koji su ih branili, ali su zato srušili jedan deo parka zbog balon hale koja ni danas, posle sedam godina, nije završena.
Ipak, Slavko nije dozvolio da ga obeshrabre i nastavio je sa svojom misijom – da inđijskoj deci podari mesto gde mogu da se upoznaju sa životinjama, igraju i uče, umesto, kako on kaže, da se okreću lošim stvarima kao što su droga i alkohol. Pa je tako sve ove godine stanište brojnih životinja raslo i gradilo se zahvaljujući tome što je svaki dinar koji je zaradio Slavko potrošio na građevinski materijal, na hranu za životinje ili na kupovinu nove vrste koja bi upotpunila ovo maleno životinjsko carstvo. Svojim rukama izgradio je indijanske vigvame, fontane, mostiće, ograde…
– Uveče na radiju bude muzika iz 90-ih. Onda ja upalim, slušam i razmišljam šta bih mogao da uradim. I tako uzmem nešto, pa radim. Sve je ovo uglavnom napravljeno noću. Dođem posle posla, popijem kafu, odmorim se i onda zamešam pola kantice maltera i krenem da zidam. Okačim kabl, imam svetlo. Tada ne smetam nikome. Žena gleda televizor ili je kraj mene, pravi mi društvo. Nekada radim i do jedan, dva posle ponoći – priča Slavko.
Ogroman trud uložen je u ovaj park. To se može i videti. Pored velikog broja životinja, tu su i ljuljaške, klackalice i vrteške za najmlađe posetioce, kojima i jeste posvećen ovaj vrt. Pre nekoliko godina izgrađena je i učionica u kojoj su se pored časova u prirodi održavale i razne slikarske kolonije i skupovi ekologa, biologa i drugih ljubitelja prirode. U ovaj zoo park je svako dobrodošao, a to pokazuje i činjenica da Slavko ulaz nikad nije naplaćivao, a vrata uvek držao otvorenim.
– Ja ne želim da naplaćujem karte jer ima dece koja su kod mene svaki dan. Mali Teodor tri puta na dan dođe. Uvek dođe sa mamom ili sa babom. Zamislite sad da ja naplaćujem kartu. Da košta 50 dinara, oni bi morali svaki dan da daju po 300 dinara – kaže Popović.
Ali ipak, pored sveg uloženog truda, ljudi često nemaju razumevanja, pa tako već godinama kradu životinje iz kaveza i uništavaju zoo-park.
– Nijednu turu prasića nisam uspeo da održim. Uvek fale dva, tri. O cverglanima, papagajima i ostalom da ne pričamo. Već sam se ušemio – govori Slavko i nastavlja kako mu godinama ljudi kradu ovnove.
– Pre dve godine ojagnji se meni ovca po najvećem kijametu. Mališu smo držali u dnevnoj sobi. Stalno smo ga iznosili kako bi ga majka nahranila, pa vraćali nazad da mu ne bi bilo hladno. Nazvali smo ga Mogli. Uspeli smo da ga othranimo, da bi nam ga neko posle dve godine ukrao, ovna od 50-60 kila! Posle četiri meseca dobijem opet ovna u ponedeljak ujutru, a oni njega već u utorak ukradu. Sad sam doneo trećeg ovna pa ćemo videti šta će s njim biti – prepričava Slavko i objašnjava da krađa životinja nije jedini problem.
– Godinama mi lome i uništavaju stvari. Kradu mi klupe, seku drveće koje sam posadio pre 20 godina, čak su mi ukrali nedavno i tri metra žice kojom su bile ograđene koze. Stradalo mi je deset kozica jer su tu noć uleteli psi lutalice.
Uprkos svim problemima koje ovaj vrt ima, životinje imaju sve što im je potrebno. Veselo dočekuju ljude, pozdravljaju ih različitim zvukovima i prilaze im. Neke životinje poput ponija i nekih pernatih životinja nisu uvek zatvorene, pa često šetaju po parku zajedno sa posetiocima. Jedino na šta su morale da se naviknu je da dele svoj prostor sa drugim, možda ne tako srodnim vrstama. Pa tako vijetnamski prasići žive sa lamama, magarci sa kokoškama, ovce sa srnama. Van kaveza prostor dele mačići i jedno kuče sa guskama i ponijem. Svi oni slobodno šetaju parkom, ne ugrožavajući jedni druge. Papagaji i druge ptice, hrčci, zečevi i zmije gledaju se kroz prozore, ali žive spokojno jer su potpuno bezbedni u svojim kavezima i terarijumima.
Svu svoju ljubav i svaki zarađeni dinar Slavko daje njima trudeći se da im obezbedi što bolji život. U toj nameri ometaju ga, od samog početka, mnogobrojni ljudi koji uništavaju park i oni koji već deceniju žele njegov mali vrt da sklone odatle.
„Koki” jeste nekada bio u mnogo zavidnijem stanju nego danas, ali se Slavko trudi svim silama da na neki način vrati makar deo tog nekadašnjeg sjaja.
– Najviše me boli kad dođu ljudi i kažu zašto ja nisam uradio ovo ili ono po vrtu. Niko me ne pita da li sam ja stigao. Ja to sve radim na dobrovoljnoj bazi. Nemam ništa protiv da neko dođe i radi nešto. Ako hoćeš, dođi, pokosi! Ako ti smeta nešto - idi pa radi. Jer ti sa svojom decom dolaziš ovde. Ovo je sve naše, zajedničko. Svako može da pomogne – kaže Slavko, srdeći se na one koji umeju samo da osuđuju.
I nakon dve decenije neprestane borbe, on ne planira da odustane. Iz dana u dan smišlja nove radne zadatke. Sada želi da ogradi čitav park, kako bi sprečio da psi lutalice i lisice ulaze u vrt. Ograda bi trebalo da bude načinjena od cigli, koju bi okruživalo drveće i ruže koje je Slavko pre nekoliko dana zasadio. Da bi se taj njegov plan ostvario biće potrebno mnogo vremena, novca i materijala, ali pre svega mnogo podrške. Ali nema sumnje da će ovaj čovek nastaviti da dokazuje da je ovaj zoo-vrt mnogo više od staništa tri patke, kako ga je jednom nazvao bivši gradonačelnik i da će učiniti sve što je u njegovoj moći da svoje životno delo očuva za naredne generacije, u nadi da će neko poželeti da nastavi njegov dečački san.
Nema komentara