„Kad se vratimo kao šampioni – biće vam krivo što ste nas ovako bedno ispratili!” kultna je rečenica iz domaćeg filma „Lajanje na zvezde”. Za razliku od epiloga iz tog filma, naši „Orlići“ su se vratili kao šampioni, a sa klupe ih je predvodio Veljko Paunović, trenerski i ljudski uzor.
foto: hotsport.rs
Moderan trener
U današnje vreme kada je fudbal „sport bogatih”, od trenera se ne traži samo da bude taktički ekspert, već je neophodno da bude i dobar psiholog, pedagog i motivator. Veljko Paunović je potpuno atipičan iznadak srpske trenerske škole. Na insistiranje Save Miloševića i Mitra Mrkele, dobio je priliku 2012. godine da okupi oko četrdesetak najtalentovanijih igrača rođenih 1995. godine i kasnije. Na prvom okupljanju insistirao je da svi igrači pogledaju način na koji je Jugoslavija 1987. postala prvak sveta do 20 godina u Čileu, želeći da im pokaže da i oni mogu da ponove taj uspeh. U startu se primetila novina koja se odnosila na skauting. Reprezentacija je imala svog snimatelja koji bi snimao svaku utakmicu ili trening, posle koje bi se vršila zajednička analiza oko toga šta igrači treba da poprave i na šta treba da obrate pažnju. Paunović je uspeo da u potpunosti iskoristi moć društvenih mreža, gde su oni imali zajedničku grupu na Fejsbuku preko koje su se dodatno „povezivali“.
Sujetu je ostavio po strani, što je u sportu prava retkost i često je kontaktirao sa starijim i iskusnijim trenerima (pre svih sa Radomirom Antićem), da pita za savet. Svestan da je selektor reprezentacije uvek u neugodnom položaju jer mu veliki deo posla zavisi od klubova u kojima igrači provode veći deo sezone, nikada javno nije kritikovao nijednog trenera iz tih klubova. Nema sumnje da je najboljeg učitelja imao u svojoj kući, u svom ocu Blagoju, koji je takođe bio trener. Upravo nakon pobede u finalu protiv Brazila, Veljko je pogledao ka nebu i sa suzama u očima pobedu posvetio svom ocu koji je preminuo krajem prošle godine.
O tome kakav je motivator najbolje objašnjava govor koji je u svlačionici održao pred utakmicu sa Brazilom, a koji je dospeo u javnost. „Momci, ovde danas treba svako svakoga da pogleda u oči i da kaže jedan drugome da će sve uraditi jedan za drugoga. Da će to uraditi zbog nas, zbog vas, zbog svih, zbog svega. Za sve nas“. Hvala im što su ga poslušali.
,,Poštujte poraženog protivnika''
Zbog ovoga Veljku Paunoviću najviše puta hvala. Jer ti momci će biti šampioni do sledećeg prvenstva, ali maniri im ostaju za ceo život. I kada je rezultat bio povoljan i kada nije, on se ponašao isto, gestikulirao je igračima ka glavi, nije se raspravljao sa sudijama, postavljao se iznad situacije i time ulivao sigurnost i veru igračima. Kao da im je svakim svojim pokretom govorio: „Sve je u našim rukama, radite ono što najbolje znate i pobedićete“. Ni u današnje vreme, kada su sukobi na relaciji klub – reprezentacija sve učestaliji, on nije želeo da dovodi u pitanje razloge zbog kojih Crvena zvezda na prvenstvo nije pustila Mihaila Ristića i Luku Jovića, niti se bunio što nije mogao da računa na talentovanog Danila Pantića zbog njegovog sukoba sa Partizanom koji ga je suspendovao.
I prošle godine na prvenstvu Evrope do 19 godina koje se odigralo u Mađarskoj kada smo nesrećno ispali u polufinalu, on nije krivio klizav teren, sudije, vremenske uslove, loptu i sve ono što u današnje vreme treneri koriste da opravdaju lošu igru svog tima, nego je priznao poraz i čestitao. U međuvremenu je odmah posle utakmice pokušao da uteši Sergeja Milinković-Savića čiji je promašeni penal odlučio utakmicu. Nije spominjao sreću u tim momentima, kao ni godinu dana kasnije, jer za njega preokreti, pobede posle produžetaka i penala nisu sreća nego mentalitet.
Igrači se nisu raspravljali sa sudijama, nisu pravili grube prekršaje, njihovo ponašanje bilo je na gornjoj granici fer-pleja, a to najbolje opisuje reakcija Vukašina Jovanovića u finalu, kada se nakon jednog prekršaja kojim je sprečio odličnu šansu protivnika, okrenuo ka treneru i izvinio. Njegov prekršaj je bio opravdan, ali bio je grublji, a osnovna stvar koju su naučili u ovoj reprezentaciji je da „ne smeju da budu bitange“. Ono što će ostati upamćeno i prepričavano je situacija sa aerodroma kada su se „Orlići“ pomalo zaneli u slavlju i krenuli da pevaju uvredljive pesme za protivnike. Paunović je u tom momentu prišao igračima i opomenuo ih da odmah prekinu sa pevanjem uz rečenicu da „to ako smo pobedili ne daje nam za pravo da ne poštujemo onoga ko nije“.
Cenjeniji u Španiji nego ovde
Veljko Paunović je veliki deo svoje igrače karijere proveo u Španiji igravši za Marbelju, Atletiko Madrid, Majorku, Ovijedo, Tenerife, Hetafe i Almeriju. Nastupao je još i za Hanover, Rubin iz Kazanja, američku Filadelfiju Junion, a u Srbiji za Partizan. Baš tu je i počeo, u klubu gde je njegov otac jedna od najvećih legendi, ali već sa 18 godina ga je napustio i može se reći prerano otišao u inostranstvo. I kao igrač bio je pomalo atipičan, mogao je da igra i u napadu i u veznom redu. Reprezentacija nije bila baš poštena prema njemu, te je zabeležio svega dva nastupa za tada Srbiju i Crnu Goru, iako su se klubovi u Španiji jedno vreme „otimali“ za njega. Kakav je bio igrač, nije zaboravljeno u Španiji u kojoj je kao fudbaler proveo čak 13 godina, pa mu je Hetafe nudio trenerski posao pre početka prvenstva na Novom Zelandu. Ljubav prema Partizanu pokazao je 2008. godine kada se vratio u klub u kome je ponikao u želji da ostavi dublji trag, ali posle svega šest meseci, odlučio je da se penzioniše, iako je imao 31 godinu. Tada je istakao da njegove noge više ne mogu da izdrže napore i da ima ozbiljnih problema sa povredama, te da ne bi bilo fer da zauzima mesto mlađima. Gospodin i na terenu i van njega.
Nema komentara