Izložba „Re/vizija“ slikara Danila Vuksanovića otvara se večeras u 20 sati u Studentskom kulturnom centru „Fabrika“. Slikarski put ovog umetnika večiti je eksperiment.
Smatra da reprezentativnih umetnika u Srbiji ima onoliko koliko ima reprezentativnosti u kulturi, te i, da ih imamo koliko treba – ni to ne bi bilo dovoljno.
Diplomirao je 1998. na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, smer grafika i magistrirao na istoj smer crtanje. Član je međunarodnog muzejskog komiteta (ICOM), Udruženja likovnih umetnika Vojvodine i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Dobitnik je brojnih nagrada. Objavio je knjigu crteža i prozaida DUALI zajedno sa Milošem Zupcem, 2007. i knjigu EPIZODA, 2008. godine. Piše likovnu kritiku. Zaposlen je u Galeriji Matice srpske kao konzervator-restaurator.
Izložba „Re/vizija“ u Studentskom kulturnom centru „Fabrika“ trajaće do 11. septembra.
Šta publika može da očekuje od vaše predstojeće izložbe u „Fabrici“?
U prostoru „Fabrike“ sam uradio nešto novo, za mene i nadam se za druge. Na rashodovanim sanducima, rukavicama, knjigama i staklima organizovao sam ambijentalnu postavku, nastalu u proteklih mesec dana koja govori o prepravljanju istorije. Lične pre svega. Postavka je trenutno prekinuta otvaranjem sa muzikom Mareta Vukmanovića (Navaho), i propraćena fotografijama Vladimira Zupca koji je me je pratio u prostoru „Fabrike“. Povod je lik Gavrila Principa kome se uloga stalno menja. Baš kao i nama. Danas smo tu, a sutra ko zna šta će nam doneti novi izbori. Pogledajmo iza sebe, sve to se već dogodilo! Opšta REVIZIJA!
Koliko je umetnost, naročito slikarstvo, danas prihvaćeno i cenjeno u Srbiji?
Prvo, da bi nešto bilo cenjeno ili prihvatano mora biti poštovano, što u Srbiji nije slučaj. Od umetnosti u Srbiji se očekuju prevaziđeni modeli izražavanja, malanje zarad ulepšavanja nečijeg enterijera dok su umetnici u celoj priči vrlo često oštećeni. Institucije koje podržavaju kvalitetnu umetnost trude se koliko mogu, u okvirima mizernih finansijskih mogućnosti i politikantstva. Savremena umetnost menja alate koje drži u rukama, drukčije deluje na posmatrača, otvara probleme i socijalno je angažovana. Kao takva nije interesantna jer u sebi ne sadrži dovoljno skandala svakodnevne realnosti pa se za sebe bori pasivno, iza svih kulisa društvene pozornice. Ipak, slikara ima više nego ikad; slika i ko treba i ko ne treba. Demokratičnost umetničkog izraza polaže žrtve otvarajući vrata diletantima čime dodatno izguruje umetnost na marginu. Uprkos svemu, umetnici u Srbiji ostvaruju značajna dela.
Koja vrsta umetnosti najviše trpi krizu neprihvatanja/nerazumevanja?
Upravo ona koju sam spomenuo – umetnost koja uznemiruje i remeti, ona koja nagoni na promišljanje, umetnost koja je oslobođena stereotipa, umetnost koja nastoji da uzdrma ustaljene klišee. Ali i nerazumevanje je jedan od oblika komunikacije. To nije ništa strašno. Umetnost je odviše snažna da bi ikoga trpela!
Šta umetnik/umetnost sebi nikad ne sme da dozvoli?
Sve ono što je u prošlosti sebi dozvolila, a nije trebalo to da učini, umetnost već u narednom, bliskom vremenskom intervalu obriše – u slučaju da se radi o laži i jeftinoj igri zarad nekih drugih ciljeva. Zapravo, umetnost ne sme sebi da dozvoli da njome upravljaju drugi. Umetnik ne sme sebi da dozvoli da prestane da bude umetnik.
Da li umetnički odraz predstavlja umetnikov karakter ili potrebu da stvaralac nešto promeni? Ili nešto treće.
U dobroj meri, karakter umetnika se poklapa sa delom koji je stvorio. Umetnički odraz je samo ono što mi mislimo da vidimo. Naše tumačenje i razumevanje umetnosti koju posmatramo uvek je nepotpuno ako ne poslušamo intenciju samog umetnika. Zato je na tim relacijama zanimljivo boraviti, jer umetnik jedino uz publiku može sebi otkriti da li je u svojoj nameri uspeo. Ako se slažu oko barem jedne stvari, i umetnik i publika su na pravom mestu. Stvaralac u sopstvenom činu vidi pre svega težnju za promenom. Umetnici jednako kao i ljudi poseduju u sebi energiju, raspoloženje, obrazovanje, veštinu, osećaje, razočarenja i ljubav istovremeno. Uspeh kod posmatrača zavisi od mnoštva okolnosti. Umetnost je potreba i način života, ispred i posle svega.
Budući da ste svestrani umetnik, ko su vam sve uzori? I, koliko vam je otac Miro Vuksanović, svojevremeni dobitnik NIN-ove nagrade, inspiracija, a koliko, možda, saradnik?
Uzori su mi svi oni umetnici iz različitih oblasti koji su uspeli da odole trenutnim strujanjima i ostvare velika dela koja mogu imati funkciju u svakom vremenu. Konstantno se preispitujem svestan grešaka i nedostataka i tako pronalazim svakim danom još nekog koji je svojim radom doprineo da bolje razumemo svet u kojem radimo i živimo. Zato ne volim da nabrajam uzore. Previše ih je. Moj otac i da nije dobitnik nijedne nagrade, a dobio ih je mnogo, on je uvek bio i ostao moj najbolji saradnik. Inspiriše nas činjenica da imamo jedan drugog. Neprocenjivo!
Nema komentara