Amira Medunjanin zavolela je sevdalinke još kao devojčica. Dok su druga deca učila o životu iz bajki i dečijih priča za Amiru su ove tradicionalne bosanskohercegovačke pesme bile nepresušan izvor iskustva i znanja.
foto: Zoltan Kiš
Međutim, sve do pre desetak godina, izvođenje sevdalinki je za nju bilo nešto sasvim intimno. U Sarajevu, gradu gde je rođena, dugi niz godina radila je u kancelariji Evropske komisije, a onda je revoltirana predrasudama prema ljudima sa Balkana u jednom trenutku odlučila da drastično promeni svoj poziv. Tada nije mogla ni da sanja da će nedugo zatim, osvojiti mnogobrojna srca onih koji nisu znali gotovo ništa o zemlji iz koje dolazi, kao ni o muzici koju izvodi.
U nedelju uveče, izašla je pred prepunu salu zrenjaninskog pozorišta “Toša Jovanović” pokazavši zbog čega mnogi kažu da "ima slavuja u grlu". Prepoznatljiva otvorenost, humor i neposrednost koji često odlikuju ljude Amirinog podneblja, bili su u kontrastu sa jecajem i patnjom u njenom glasu dok je izvodila neke od najpoznatijih sevdalinki uz pratnju akustične gitare koju je svirao Ante Gelo. Da ima i drugačije afinitete kad je muzika u pitanju, pokazala je originalnim aranžmanima tradicionalnih pesama i svojevrsnim improvizacijama, kao i izuzetnom obradom pesme “Ako znaš bilo šta” grupe Azre na samom kraju koncerta.
Iako bi se moglo reći da je u profesionalni svet muzike ušla relativno skoro, Amira je oduvek celim svojim bićem bila u sevdahu. I dalje emotivno proživljava svaki nastup, naglašavajući da bi istog momenta napustila muziku i vratila se pređašnjem, ustaljenom birokratskom poslu, ukoliko bi taj osećaj iščezao. Na koncertima se, gotovo bez izuzetka, rasplače. Međutim, kaže da nije "slaba" na neku određenu pesmu, već da su uspomene te koje joj bude emocije:
Nije u pitanju neka određena pesma koja me rasplače. Pre svega zavisi od toga šta mi je u tom trenutku u glavi. Naravno, zavisi i od publike i zato baš volim ovakve manje prostore, kao što je zrenjaninsko pozorište, jer tako imam kontakt sa ljudima. Večeras konkretno, videla sam jednu gospođu sa kratkom plavom kosom kako briše suze, onako damski, da niko ne vidi. To me je raznelo. Onda se čovek priseti svojih situacija u životu, neka određena reč u pesmi me seti na nešto što mi se dogodilo, na drage ljude. Ne moraju to uvek biti tužne suze, mogu biti i radosnice.
Često nastupate i u inostranstvu. Da li ljudi van ovih prostora mogu da osete emociju koju sevdalinke nose u sebi iako ne razumeju o čemu se u pesmi radi?
Mogu, koliko god to neverovatno zvučalo. Stvarno ne želim da zvuči kao kliše, ali muzika jeste univerzalni jezik, jer desilo se mnogo puta da ljudi reaguju aplauzom baš na onim mestima u pesmi gde se desi neka kulminacija, gde meni trnci prođu preko leđa. To samo dokazuje da je muzička tradicija koju imamo veliko blago. Neverovatno jaka energija obitava na ovim prostorima i svaki čovek to mora osetiti, bez obzira na to odakle je, ukoliko nije od kamena. Ko zna koji film oni u tom trenutku proživljaju, ali neka hemija se svakako desi.
U više navrata ste govorili da je glavni cilj zbog kog ste počeli profesionalno da se bavite muzikom taj da želite da promenite negativnu sliku koju ostatak sveta ima o ljudima sa Balkana. Mislite li da ste uspeli u tome?
Ne znam, sve što smo do sada uradili, ne samo ja, nego i ljudi sa kojima sarađujem, kao i drugi umetnici koji su se posvetili tradicionalnoj muzici sa ovih prostora, sve su to individualni pokušaji, samo kapljica u moru. Međutim, mislim da je užasno važno promeniti mišljenje bar kod petoro ljudi, pa će oni preneti priču narednim petoro, pa i ako na kraju to bude grupa od samo stotinu ljudi, ja sam srećna. Nemoguće je promeniti svet, ali treba makar nekim delom uticati na nešto što bi sutra moglo doneti bolje vreme za generacije koje dolaze, koliko-toliko ostaviti pečat u svom vremenu. Ovo sad zvuči nekako utopijski, ali zaista nije. Najiskrenija da budem, donekle smo i sami krivi za sliku koju drugi generalno imaju o Balkanu. Nismo se potrudili ili nismo imali vremena da se posvetimo drugim stvarima, jer smo bili zaokupljeni svojim problemima, maltene je gola egzistencija u pitanju. Tim više imam elana i snage da, koliko god mogu, doprinesem i uradim sama. Faktički sam ceo život podredila tome. Ali, mogu da primetim da se u određenim zemljama ta slika u neku ruku menja. Kada sam pre deset godina imala prvi koncert u Londonu, ljudi uopšte nisu znali da postoji takva muzička tradicija na ovim prostorima. Dosta njih čak nije znalo ni šta je Sarajevo, a kamoli gde se nalazi, pa i da ima neku tradiciju sevdaha. Danas, mnogo njih zna, ali se stvarno naporno i dugi niz godina radilo na tome.
foto: Zoltan Kiš
Neki tradicionalniji obožavaoci sevdalinki bi vas možda kritikovali da "kvarite" pesme u njihovom izvornom obliku unošenjem pojedinih modernih elemenata kao što su ritam i instrumenti netipični za takvu vrstu pesama. Mislite li da je nužno da se tradicionalna muzika vremenom menja i prilagođava?
Ona se u suštini ne menja, ona živi u današnjem vremenu, iako je svako vreme donelo nešto svoje, uticalo i oblikovalo muziku. Pojedine sevdalinke stare su 400-500 godina, tako da ne možemo znati kako su one zvučale kada su nastale, nemamo te zapise. Ja svaku pesmu posmatram kao živo biće koje se razvija, evoluira, ide u jednom ili drugom pravcu. Ali ono što pesma predstavlja, ona suština, to uvek ostaje netaknuto. Ni u jednom trenutku niko od nas ne želi povrediti nešto što neizmerno poštuje, što ga u potpunosti određuje i čini boljim čovekom. Postoje snimci iz 40-tih i 50-tih godina koje ja čuvam kod kuće kao Sveto pismo i iz kojih sam učila. Svi ti veliki glasovi i duše - od Himza Polovine, koji mi je bio jedan od najdražih, Ksenije Cicvarić, Nade Mamule i naravno Silvane, koju sam istinski volela da slušam i uživala u svakom njenom tonu. Sve su to veliki učitelji jednog prošlog vremena, ali bi mi bilo nekako nesuvislo i bezveze da ja sad bukvalno radim copy-paste onoga što se nekada pevalo. Jer u čemu je onda suština?!
Pored sevdalinki odrastali ste i uz rok muziku dok danas sarađujete sa džez muzičarima, kao što je Bojan Zulfikarpašić. Koliko su ovi muzičari uticali na vaše stvaralaštvo i na koji način je moguće kombinovati toliko različite muzičke stilove poput roka i džeza sa sevdahom?
Samo otvorite srce i dušom prihvatite sve što u tom trenutku naiđe. Nema tu nikakve posebne filozofije i da ja sad izmišljam definicije iz knjiga, jednostavno ne ide. Imam veliku sreću da muzičari sa kojima radim posmatraju pesme na isti način kao i ja i dozvoljavaju mi potpunu slobodu. Dosta improvizujemo, puštamo da nas sama priča i emocija nosi. Ona je živa, ona je ta koja je bitna, mi smo samo akteri sa strane, pomagači. Ona ima svoj put, nju ništa neće zaustaviti. Ona je izabrala da li će u datom trenutku Bojan svirati klavir ili ćemo otići u džez ili u neki sasvim treći svet. Jesam i za tradicionalno izvođenje sevdalinki, jer to su, na kraju krajeva, koreni. Ali hajde da pokušamo nekako da to prilagodimo muzici koja se danas sluša, da spojimo dve naizgled nespojive muzičke priče. Ti izleti i koketiranje sa različitim muzičkim pravcima i instrumentima su uvek dobrodošli i baš uživam u tome.
Sevdalinke su snažne, emotivne pesme, koje govore o ljubavi, patnji, bolu. Koja je najlepša stvar koju ste naučili iz njih i šta za vas predstavlja sevdah?
Često mi postavljaju slično pitanje, a ipak se svaki put zamislim. I onda nekad kažem da je sevdah način življenja. Ta sama suština, čista emocija, ta čudna energija koju je nemoguće rečima opisati i samo je čovek može osetiti, vrlo je specifična za ove naše krajeve. Mislim da smo mi, koliko god da smo nesrećni, s obzirom na toliko loših stvari koje su nam se kroz vekove dešavale, ipak srećni što postojimo na ovim prostorima. Nešto tu čudno vri ispod ovog tla, ubeđena sam u to - zato smo takvi kakvi jesmo, zato smo takve pesme napravili. Neizmerno sam ponosna što potičem odavde. Sevdalinke sam slušala još kao dete i pokušavala da ih sa svojih 7-8 godina razumem. Naravno, nisam uvek uspevala jer je većina napisana u metaforama, ali sam u svakoj mogla pronaći neku lepu poruku za sebe iz istinitih životnih priča ljudi koji su nekad osetili potrebu da ih zapišu. Ta prekrasna knjižica iskustava me je oblikovala kroz ceo život i naučila da je, kad se sve sagleda, jedino što je važno jeste otvoreno široko srce i ljubav, nikakva posebna filozofija. I onda je život uvek lep.
Nema komentara