Život i ljubav su pretnja duši

U zbirci Crni molitvenik Marka Tomaša nema mesta za petrarkističke polete platonske, neukaljane ljubavi, niti naivnosti mladalačke, idealističke, romeovske vere. Ne postoji nikakav trijumf  dobrote i plemenitosti koja bi ljubav stavila na tron. Tomaš skida masku sa svega toga i uvodi pojam „antifašizma ljubavi”, odnosno izjedajuće strasti i čeznje, osuđujući ljubavnike na večno zadavanje boli.

U svojim pesmama Marko Tomaš daje sumornu i gorku presudu o ljubavi, punu nihilističkih nijansi o uzaludnosti uspostavljanja razumevanja s drugom osobom. Rastrzan između čežnje koju gaji i samoće koju priželjkuje, pesnik iskazuje misao da „nijedna ljubav nije pomakla planine”. Ljubav je smrt jer „pretvara čoveka u neopreznu budalu”, ali, priznajući poraz, on prihvata svaku iskušavajuću čeznju, svestan njene besciljnosti i kraja.

Svestan nepostojanja ljubavi, već „samo kanibalizma”, Tomaš se preusmerava na traženje značenja i spoznaje u odnosima. On želi stvoriti čudovište, pojam veći od smrti, osobu od krvi i mesa, bez trunke idealizovanja, sa svim svojim odvratnostima koje će na autodestruktivan i cikličan način prihvatiti.

Foto: Marko Tomaš (jasam.zemaljskimuzej.ba)

Tomaševe rečenice su kratke, brze, odsečne, neuhvatljive, kao da i sam pesnik juri niti svoga toka misli. Upravo takvim stilom uspeva dočarati svoju drugu „temu” ove pesničke zbirke. Pesnik pred modernim svetom stoji sam, kao izopštenik i poslednji izgranak neke stare humanističke loze, iz nekog vremena gde su dobrota, čast, istina, činile merilo čoveka.

Sada, u modernom dobu punom razvrata, haosa, licemerja, Tomaš ne gaji nikakvu suludu nadu u boljitak. Naprotiv, on kaže da je „posvećen svojoj propasti”; on nije nikakav mesija, niti revolucionar, ne saoseća sa problemima ovog sveta jer pravde nema, niti smo je zaslužili u današnjem poretku stvari. U tom svetu, punom prikrivene dobrote, lažne skromnosti, isceniranog reda, nema mesta ludosti, atipičnosti, nelinearnom načinu življenja.

Zato pesnik, u gotovo kamijevskom buntu, objavljuje rat svetu, njegovoj ispravnosti i plemenitosti, stavljajući sebe u položaj mudrog ludaka, kršeći sve norme očekivanog, udarajući u srž pristojnom svetu.

„Zivjet ćemo i voljeti se surovo

I ništa neće promeniti

Način na koji smo usamljeni.”