„Ovo nije dom- pesnikinje o migraciji“, antologija je pesama koja nas iznova i iznova podseća na to da su ponekad torba malih dimenzija i pasoš sve što je potrebno da bi se negde otišlo.
Foto: Marija Samardžić
Pesnikinje okupljene sa prostora bivše Jugoslavije koje pišući, ne samo o Evropskoj migrantskoj krizi ili ratnim dešavanjima koja su obeležila istoriju zemlje iz koje potiču, već i o drugim načinima traženja sigurnog utočišta, uspevaju da dočaraju osećanja koja prate reči put, odlazak i povratak. Spajanjem njihove kreativnosti prožete bolom i strahom od neizvesnoti nastaje ovaj svežanj papira o putovanju u nepoznato.
Iako se u njihovoj prozi pravi jasna distinkcija između imigranata, migranata i azilanata, o kojima i kojima pišu, pesnikinje ističu da je ova zbirka posvećena i svima onima imaju isti cilj – neki drugi početak i neki drugi, bolji život. Bez obzira na to da li su stihovi deo lične ispovesti ili prepričavanje životnih priča njihovih poznanika, jačina napisanih reči u svakom čitaocu stvara osećaj da se govori baš o njemu.
Pesme su objavljene na jezicima koje razumeju ljudi sa ovih prostora. Dakle, na našem jeziku, odnosno našim jezicima, ali i onim njihovim koji su postali naši, pa tako nailazimo na pesme, pjesme i die Poeme.
Pesnikinje se uglavnom služe jednostavnim jezikom, bez preteranog ukrašavanja i objašnjavanja. Verovatno zbog toga što se samo jednostavnim rečima može opisati strah. Stil i forma pisanja umnogome ističe autentičnost svake autorke ponaosob. Naravno, to ne znači da se pomoću samo nekoliko reči ne može iskazati suština. Adisa Bašić, književnica iz Sarajeva, to dokazuje stihom: „Priroda, uspomene, ljudi. Sve što mi treba i što volim, sve je tu.“
Na samom kraju knjige nalaze se kratke biografije iz kojih saznajemo ko se zapravo krije iza pesama o migracijama, odakle dolaze i gde se trenutno nalaze. Iako primetne, socijalne, ekonomske ili ma koje druge razlike među pesnikinjama, samo su još jedna nit koja upotpunjuje njihovo stvaralaštvo.
„Ovo nije dom“ knjiga je koja ne trpi pravdanja, a ono što poput nekakve aure prati čitaoca dok je drži u rukama, jeste čudan osećaj nestrpljenja, odnosno prijatne nelagode, ako tako nešto postoji. Ona podstiče na koračanje, na boravak u prirodi, na grljenje onih koje volimo dok im čitamo reči koje pokušavaju da definišu dom. Tuđe reči. Tuđe priče. Tuđe avanture. Naše, zajedničke snove.
Nema komentara