Marko Đorđević za sebe kaže da je još sa sedam godina znao da će jednog dana napisati knjigu svojoj majci koja je, kako kaže, razvila njegove čitalačke kompetencije više nego što je to činila škola. Kao najhrabriju ideju na svetu izdvaja želju za životom i utiscima. Završio je osnovne i master studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom.
Njegov roman "Nije to ništa", koji je nedavno objavila izdavačka kuća “Arete” je priča o putovanju. Radnja romana počinje u autobusu, ali se završava unutrašnjom, emotivnom i psihološkom rutom koja je svakom pojedincu bliska. Prepliću se sećanja, radosni i tužni trenutci od autentičnih i realističnih do potpuno imaginarnih.
– Roman “Nije to ništa” je moj prvenac i verovatno će zauvek imati posebno mesto u mojoj biografiji. Sazrevao je dugo. Bilo mu je vreme i ranije, ali je čekao na izdavače sa jednakom estetikom, čitaoce sa jednakim senzibilitetom. Dobio je svoje vreme, kaže na početku razgovora za Univerzitetski odjek Marko Đorđević.
Kada biste u jednoj rečenici opisali ovaj roman, ona bi glasila...
– Roman “Nije to ništa” je zagrljaj za laku noć.
Heineken je rekao da pisanje nekada nadolazi lako i savršeno, a nekada nalikuje bušenju stene. Čemu je sličnije bilo vaše pisanje ovog romana?
– Moje pisanje romana “Nije to ništa”je pre nalik pravljenju torte sa nekoliko kora i mnogo slojeva Različiti filovi, bezbroj sastojaka, svaki jednako važan, nijedan dovoljno čvrst. Roman na kome trenutno radim mi više liči na to bušenje stene. Imam utisak da je neophodno da pišemo o činjenicama koje nas najviše plaše, koje nas uznemiravaju.
Roman "Nije to ništa"je pisan u intimnom tonu. Da li je taj momenat identifikacije ključan za ovo delo ili nešto drugo?
– To je već deo teorije recepcije. Verujem da su moji čitaoci sličnog senzibiliteta, slobodni da misle, snažni da svakog pogledaju pravo u oči.
Jedan od glavnih motiva je pletenica koja se i nalazi na omotu knjige. Šta za vas predstavlja pletenica?
– Pletenica mi je najdivnija i najadekvatnija metafora za vezivanje sećanja. Pored toga, ja sam odrastao okružen dugokosim ženama. Neverovatno mi je snažan trenutak oblikovanja repa ili pletenice. Svaka žena podigne bradu, zabaci glavu malko unazad i plete i oblikuje tako vešto, tako nežno. Ne znam, volim stvari koje me ostavljaju bez daha.
Koliko su u knjizi ispreplitani stvarni likovi, događaji, i koliko fikcija?
– Svaki lik je izgrađen od nekoliko stvarnih likova posutih začinom fikcije, teorijom građenja lika.Meni su stvarni. A vama?
Delo je prepuno ironije koja je prožeta dečijim tonom. Da li je to što radite sa decom uticalo na stil pisanja i zašto ste koristili ovakav način interpretiranja?
– Verujem da jeste. Često za sebe mislim da mi misli putuju nekom dečjom logikom. To oslobađa, zasmejava i održava.
U romanu, dnevnik predstavlja sećanja koja su najintimnija, sakrivena i često negativna, a fotografije su sećanja lepih, savršenih trenutaka. Koja sećanja su jača i zašto?
– Volim svako sećanje. Jednako volim i fotografije i pisanje dnevnika. U romanu, dnevnik funkcioniše kao apokrifna verzija foto-albuma. Naime, dnevnik sadrži fotografije unutarnjih stanja koja mnogi ne bi hteli u foto-albumima.
Kojoj knjizi ili autoru se vi uvek vraćate, šta privatno volite da čitate?
– Nemam omiljene autore, bendove, pevače, filmove… Često mi se desi da mi se u okviru kompozicije svidi jedan takt pa ga beskrajno dugo ponavljam. Nekad se zaljubim u jedan stih neke pesme koja mi se cela ne dopada. Mislim da sam ja čovek detalja. Imam svesku u koju zapišem svaku takvu simpatiju. Funkcioniše kao neka sveska razbacanih krhotina. Volim Vaska Popu, Desnicu, Kiša, Crnjanskog. Volim i bajke. Volim i narodne balade. Reči. Volim.
Vi i slikate, svirate. plešete…U kojoj umetnosti se najviše pronalazite?
Moj osnovni izraz su, ipak, reči. Tu sam najsigurniji. Muziku i boje duboko doživljavam, ali i tu uvlačim reči. Možda posle pisanja najviše volim ples.
Kako vi vidite književnost u Srbiji danas?
Ne znam šta bih vam rekao na tu temu. Svi znamo šta je plasirano na televiziji kao sistem vrednosti, ko piše i o kome se priča, ali ja nekako sam nemam problem sa time. Ja sam fokusiran na ljude koje sam izabrao da im posvetim vreme. Da li tako što pijem kafe sa njima ili tako što ih čitam. Postoji uvek i svuda ta jedna ekipa koja funkcioniše kao neka luda energična školska sekcija, koju morate voleti i diviti joj se. Ma, ja uvek verujem da sve što radite iz pravog motiva, bez šminke i poze mora biti dobro.
Foto: Kristina Jovanović
Nema komentara