Dokumentarni film „Mozaik”, studenta treće godine televizijske režije na Akademiji umetnosti u Beogradu Stefana Krasića, naišao je na veoma pozitivne kritike publike nakon premijere u niškom Pozorištu lutaka.
foto: Hadži Aleksandar Đurović
Film je dosad prikazivan na više festivala, ali je mladi režiser odlučio da konačna verzija filma ili jedina zvanična premijera, kako ju je on nazvao, bude u njegovom rodnom gradu Nišu. „Mozaik” se bavi temama kao što su zajednica, porodica i odnos prema starijima, a najzanimljivija je činjenica da je jednu od glavnih uloga poverio svojoj baki, koja je na velikom platnu zasjala kao prava filmska zvezda.
Mladi režiser planira da početkom naredne godine film predstavi i novosadskoj publici. Zasada je pokrenuta inicijativa, i on se nada saradnji sa nekom od kulturnih ustanova u Novom Sadu.
Film obrađuje mnoge društvene teme, ali šta je glavna poruka koju si želeo da poručiš kroz „Mozaik”?
- Kada je čovečanstvo izmislilo razvod, neki od problema su rešeni. Ali tako se uništila institucija braka, a čovečanstvo nije izmislilo nešto što će zameniti brak i tu nastaje novi problem. Brak jeste institucija i on drži naše porodice na okupu. A šta je jače od porodice, znajući da čovek kao jedinka bez zajednice ima manje šanse za preživljavanje od mnogih životinja? Mislim da sam filmom između redova postavio ovo pitanje, na koje sam ja znao odgovor.
Koliko je trajalo snimanje ovog dokumentarca i kako je proteklo?
- Snimali smo osam dana iz tri navrata, u periodu od skoro mesec dana. Svaki put je baka pravila princes-krofne koje obožavam. Tako da, ako želite omiljeni slatkiš često, pravite film o svojoj baki.
Kako si došao na ideju da snimiš film baš sa ovom tematikom?
- Imajući u vidu pravila dramaturgije kojima bi trebalo da baratam u pravljenju filma, počeo sam život da gledam očima kamere. Ideja je nastala bukvalno u sekundi kada je u bakinom životu došlo do kulminacije samoće o kojoj sam želeo da pričam već nekoliko godina.
Zašto si odabrao baš ovaj naziv filma, zašto baš Mozaik?
- Mozaik u ovom slučaju predstavlja simbol života i parčiće sećanja koji nas čine radosnim.
Mladi danas ne posvećuju starima dovoljno pažnje i ne razumeju ih. Šta misliš, da li bi trebalo da se stavimo na njihovo mesto jer ipak znamo da ćemo jednog dana mi biti u njihovoj poziciji, da ćemo svi jednog dana ostariti?
- Mi nikada nećemo moći u potpunosti da ih razumemo dok ne budemo bili bukvalno na njihovom mestu, a onda može da bude kasno. Večiti generacijski problem. Ali to ne znači da ne možemo da se potrudimo da razumemo jedni druge.
Videli smo da baku stalno neko posećuje i da zapravo ona nikad nije sama, ali se ipak oseća usamljeno. Koliko su samoća i usamljenost dve različite stvari?
- Upravo tako. Ali sve što bih dalje rekao, otkrivalo bi film, a znate kako je iritantno kada vam ga neko prepričava.
foto slajder: Ines Iličković
Nema komentara