Prve projekcije ovogodišnjeg Fronta deluju naizgled potpuno različito ali ipak, ono što ih spaja jeste snaga žene u svakom pogledu.
Na otvaranju 22. Filmskog Fronta imali smo priliku da vidimo dve Frontove premijere - "It's Good To Be Me" i "Milena". Nakon toga usledilo je zvanično otvaranje festivala i projekcije filmova iz međunarodne selekcije. Tokom narednih dana festivala održane su i projekcije iz kategorije Srbija-Region selekcija kao i HorrorFront selekcija.
Za nedelju su ponovo spremljene projekcije iz kategorije Srbija-Region, a i FrontNext Generation selekcija, koja od ove godine ulazi u redovan program festivala. Ovo je kategorija u koju svoje filmove prijavljuju autori i autorke mlađi od 19 godina, a organizatori Fronta ovu odluku obajšnjavaju time što "u tom periodu života većini i dalje nisu dostupni resursi kojima ostali raspolažu, a kreativnosti i novih ideja u ovoj kategoriji ne manjka”.
Za kategorije Srbija-Region, HorrorFront i FrontNext odabrani su stručni žiriji, a ono što posetiocima možda donosi dodatni sloj užitka u festivalu jeste to što, kao što je već godinama praksa, za kategoriju međunarodne selekcije baš oni biraju ko će biti pobednik.
Front kao drugi najstariji filmski festival u Novom Sadu ima velik uticaj u održavanju relevantnosti kratkih filmova, koji su često pristupačniji za stvaranje, a imaju potencijal da nose istu težinu kao duže forme.
Foto: Lilit Andrić Molnar
Film "It's Good To Be Me" oslikava neobično prijateljstvo između mladog fotografa iz Srbije i 85-godišnje gospođe iz Indonezije. Reditelj Zlatko Zlatković kaže da se ideja za film stvorila dok je bio u poseti prijatelju Bojanu na Baliju i da je već tada mentalno razradio ideju.
Upoznajemo priču Ome koja je tokom dugog i srećnog braka sa mužem proputovala čitavim svetom, i nakon njegove smrti se zatekla sa nepremostivim osećajem izgubljenosti. Nakon što je na krstarenju upoznala fotografa i videla njegova dela, osetila je potrebu da se i sama oproba u ulozi modela. Njena putovanja svetom se nisu završila jer ona kreće u posete zemljama širom sveta sa svojim pedeset godina mlađim prijateljem. Za prilike svakog putovanja ona se posveti razumevanju kulture svake od država koje posećuje i za tu priliku šije haljine u kojima će je fotografisati. Njeno mladoliko šarenilo, dugački nokti, velike minđuše i još veće cipele svaku fotografiju čine hipnotišuće bizarnom.
Godine u kojima se neki "već opraštaju od života" ona nosi kao još jedan dragulj na kičastoj ogrlici oko njenog vrata. Činjenica da je sve slike u svojoj kući zamenima fotografijama sebe možda savršeno oslikava stav koji ima prema sebi i prema životu. Ne interesuje je šta će bilo ko pomisliti kad uđe u dom, jedino što zna jeste da nju to okruženje usrećuje. Momenti kad gledamo kako njoj u kretanju po različitim terenima pomažu drugi, pridržavaju njeno telo, na momente je vraćaju u generaciju kojoj pripada a kojoj sve vreme prkosi. Kod nje u tim momentima nema straha i srama, savršeno prirodno prihvata pomoć, ne dozvoljavajući da obeležje tog momenta bude to što je njoj ta pomoć potrebna. U filmu možda nema neke velike pouke ili revolucionarne istine, ali definitivno ima inspiracije. Inspiriše na prkos, na odbacivanje straha od toga šta će ljudi reći, na ekspresivnost van svakih granica društvenih očekivanja. Nikome ne škodi povremeni podsetnik na onu možda do bola izlizanu ali nikad manje primenljivu - Carpe diem. Bez obzira na godine.
Naredna projekcija je u svakom smislu osim jednog dijametralno drugačije iskustvo. Obe snažne, a rođene u toliko različitim uslovima da su tu snagu primorane da pokažu na sasvim različite načine. Oma je slobodna, imućna i u filmu predstavljena kao žena bez ijedne brige na svetu, dok je Milenin život pretežno samo briga i ništa drugo. Ove dve projekcije jedna za drugom ako išta vrhunski prikazuju čitav raspon onoga što žena može, ili nekad mora da bude. Posebno u kinematografiji koja je dugo važila za svet gde ženski likovi retko imaju kompleksnost i jedinstvenost koja odlikuje njihove muške parnjake.
Film “Milena” predstavlja tematiku ratova 90-ih iz ženske perspektive koja je gotovo uvek izostavljena. Najprepoznatljivije lice filma u ulozi Milene odigrala je Branka Katić. Govori o izbeglicama iz Hrvatske koje su po dolasku u Srbiju prisilno mobilisane. Perspektiva žene koja ostaje sama sa malim detetom i strepnjom koja joj ispunjava svaki dan, u državi u koju je došla da traži mir dodaje potpuno nov sloj sveobuhvatnoj agoniji koja je zahvatila region tih godina. Položaj izbeglice, neizmerno osetljiv, a retko opisan, u ovom filmu dobija potpuno opipljivu formu, na momente toliko intenzivnu da poželimo da skrenemo pogled. Prikazan je i doživotni strah i nedodirljivost ovih tema koja je njima izazvana. Nakon decenija koje su prošle, bračni par i dalje nije spreman da odgovori na više od nekoliko pitanja koja im postavlja novinarka koja istraživačkim radom pokušava da razotkrije tajne i i dalje poricane priče iz rata. Nameće se i pitanje, da li je zarad naše radoznalosti, ili u ime nauke, vredno ljude ponovo provlačiti kroz sve slike koje se često zakopaju u najdublje krajeve podsvesti.
Supruga glavnog lika pre svega predstavlja jedinu osobu koja zna kroz šta je on prošao i njen jedini cilj je da održi mir u domu, pa makar ćutanjem. Kad oseti preveliku koncentracija nemira i potisnutih uspomena u vazduhu, pristojno isprati novinarku do vrata, jasno joj dajući do znanja da od njih više neće čuti ni reč.
Verovatno niko drugi neće, do kraja njihovih života, verovatno će izmaglica tajnovitosti zauvek pokrivati određeni broj sudbina, koje su previše sramotne za državu da ih prizna, a previše bolne za ljude da ih ponovo prožive.
Nema komentara