Višenagrađivani dugometražni film, ovogodišnji hrvatski kandidat za Oskara „Sigurno mjesto“ predstavlja duboko autentičnu priču reditelja Juraja Lerotića, koji je ujedno nosilac glavne uloge. 103 minute oslikavaju poslednje dane porodične borbe. Borbe sa teškim oblikom depresije Jurajevog brata, koga u filmu igra Goran Marković. Lerotić nas uvodi u priču kroz jedan, pomalo dug i previše tih kadar, stvarajući potpuni osećaj nemira.Ta napetost je prožeta kroz celi film, iako je kraj potpuno izvestan.
Foto: MegaCom film
Vidimo ljude ispred zgrade, koji nam deluju nezainteresovano, kako obavljaju svoje dnevne radnje, dečake koji se igraju, ali ipak osećamo da nešto nije u redu. Ubrzo saznajemo da, baš u toj zgradi, iza zatvorenih vrata jednog stana, leži Damir (Goran Marković) koji je pokušao da izvrši samoubistvo. Reditelj nam naknadno otkriva da se dugo borio sa depresijom, o čemu njegovi najbliži nisu mnogo znali. Kako i sam Bruno (Juraj Lerotić) u razgovoru sa psihološkinjom kaže: „Potišten je bio, nije inače takav. Ali, neposredno, sad u zadnje vrijeme ništa. On se veselio tom poslu i dolasku u Zagreb.“ Rečenice koje često čujemo kada se govori o ljudima koji imaju različita mentalna oboljenja. Damir je, naizgled, vodio potpuno lep život u Splitu, ali kako se razvija radnja filma, zajedno sa likovima, sve više možemo da razumemo Damirov život. On je ćutljiv, odsutnog pogleda, potpuno prepušten životu, ali ljubav koju pruža porodici ne izostaje.
Paralelno sa razvijanjem njegovog lika, razvija se i Brunov. Stariji brat koji pokušava da pomogne, pomalo praveći greške koje će otežati celu situaciju, ali nije znao ili nije umeo bolje. Na tom putu, zajedno sa majkom ( Snježana Sinovčić Šiškov), suočiće se sa birokratijom zdravstvenih institucija, zbog čega će izabrati način na koji želi da izleči brata. Odlučio je da, nakog hospitalizacije, Damira protivzakonito odvede u Splitsku bolnicu, jer je smatrao da tamo može dobiti adekvatnu negu zbog ličnog poznanstva sa doktorkom. Kada se radnja preseli u Split, dobijamo poprilično opskurne kadrove grada, koji odražavaju tešku porodičnu situaciju, ali i njihova unutrašnja stanja. Prilikom svakog njihovog razgovora osećamo da smo samo nemi posmatrači, pa tako imamo scenu u kojoj ih vidimo kroz poluotvorena vrata, koja ih u jednom trenutku zaklanjaju.
Sami prikaz stana kroz velike, krupne kadrove je ilustrativan primer psihičke zategnutosti kroz koju glavni junak prolazi. Dvostruki kadrovi, refleksije na staklenim površinama koje udvostručuju likove, jesu upućivanje na ono što gledamo – stvarnost i fikciju.
Tako već u dvadesetom minutu imamo potpuno nadrealnu scenu u kojoj braća razgovaraju, sa Damirovim direktnim pogledom u kameru. Deluje kao uobičajen razgovor sve dok se boja njegove košulje ne promeni, a on polako krene da izvlači zapaljenu cigaretu iz džepa. Upečatljiv detalj je deo, i dalje prisutnog običaja,da se preminuloj osobi ostavljaju stvari na grobnom mestu. Tada shvatamo da Bruno razgovara sa svojim preminulim bratom koji ga moli za oproštaj. „Oprosti“, reč koju Damir neretko izgovara u želji da ga njegovi najbliži razumeju. Bruno mu u ovoj, u tom trenutku potpuno izolovanoj sceni, objašnjava kako snima film, dok Damir, pomalo apsurdno, govori da ne brine kakav će scenario da mu napiše jer se dobro poznaju.
Već u sledećim minutama vidimo porodicu na okupu, dok nas grč od prethodne priče ne napušta, potajno želeći da to što smo videli nije adekvatno shvaćeno. Pri dolasku u Split, Damir uspeva da pobegne iz porodičnog doma i tada nastupa potraga za njim. Sve više smo sigurni da je kraj potpuno jasan, bojeći se finalnog raspleta. Međutim, Bruno ga pronalazi i tada odlučuju da ipak žele da ga ostave u bolnici. Ponovo vidimo da su sva odlučivanja prepuštena majci i bratu.
Koliko je autodestruktivno ponašanje prisutno kod jednog od glavnih likova, pokazatelj je činjenica da ne bira način na koji će nauditi sebi, pa tako pokušava da se iseče staklom u policijskoj kancelariji. Doktori ponovo uspevaju da ga zaštite, ali snaga ovako teškog stanja ipak pobeđuje.
Tako dolazimo do kraja filma u kom nam autor, na veoma specifičan način, objašnjava kako se odigrao nemilosrdni događaj. Doktor, u razgovoru sa Brunom i majkom, saopštava da je, nemarom celog tima zdravstvenih radnika, Damir izvršio samoubistvo skočivši kroz prozor bolnice. Tada se prolomio majčin krik, uz haotično kretanje kamere, koji se pretvara u dečiju graju na plaži. Zajedno sa dečacima koji izvode skokove stoji Damir, potpuno ispunjen i srećan.
Radom na filmu, koji predstavlja vrstu retraumatizacije za Lerotića, pokazuje nam kako se ovakva situacija može dogoditi bilo kome i koji je krajnji ishod kada ljubav nije dovoljna.
Lerotić jasno razbija stigmu o mentalnom zdravlju i borbi sa depresijom, ali na način da se ni u jednom momentu priča ne prelije u patetiku. Na velikom platnu vidimo potpuno ogoljen život jedne porodice, ranjivost glavnih protagonista, bezuslovnu ljubav i podršku koju daju jedni drugima, toliko jaku da poželimo da ih, bar na kratko, zagrlimo i kažemo „Biće sve u redu“. Sve su to razlozi zbog čega ova priča duboko pogađa svakog gledaoca. Film će zasigurno podstaći mnoge da glasnije govore o mentalnom zdravlju, ali i da pronađu ili nekome budu „Sigurno mjesto“.
Nema komentara