Recenzija filma Posle sunca (Aftersun)

Ako putovati ne znači videti, već doživeti, onda je film „Posle sunca“ (Aftersun) nedvosmisleno svedočanstvo te tvrdnje.

Propadanje, padanje, pad, uspomene...sve to ispreplitano je u 1 sat i 36 minuta debitantstkog filma engleske rediteljke Šarlot Vels, koja živi i radi u Njujorku.

Napisala je ona, a potom prenela na filmsko platno snažnu priču, čudo ljubavi u svim pojavnim oblicima, u odnosu oca i ćerke, predstavljajući je gledaocima kao nepregledno putovanje svetom sete, poput glasnog razgovora sa senkama, sa ukusom neodložnog sudara sa istinom, posle dve decenije.

Foto: IMDb

Prava slika o ocu bila bi jedino ona ogoljena, lišena svih ukrasa, izmišljenih detalja, ali takvu je Sofi očigledno ne želi. Bar ne sasvim, jer, sada ona ima trideset jednu godinu, kao tata na njihovom poslednjem zajedničkom putovanju.

Nesvakidašnja građa priče, sa radnjom čini se, bez prave radnje, što je izdiže iznad običnosti. Turističku svakodnevicu nadjačava rečito ćutanje, zavet tišine, što daje posebnu draž ljubiteljima drame.

Iz uzaludnih pokušaja zaborava, uvek zaiskri sećanje koje će peći srce. Sa tim se Sofi suočava često. Zato povremeno vidimo njene obrise u diskoteci, u domu gde je stvorila porodicu po sopstvenoj meri. Te sekvence odrasle Sofi presecaju na mahove film, kontinuiranog sećanja na jedanaestogodišnju devojčicu koja sa ocem, kog inače retko viđa, provodi tek nekoliko dana na moru ali, i tako mlada zna da uoči ono što je skriveno i ne okleva da to imenuje.

Prepoznaje žig slomljenosti na čoveku koji pun ljubavi i duha, najednom postaje sumoran i dalek. Duhovit, tužan, inspirativan, prestaje da bude ubedljiv. Detalji ga odaju.

Nevolje su očev pečat, nemaština, depresivno stanje. Stoga i postoje trenuci nagoveštaja opasnosti, loših predosećaja, ali, kao da se i sam film bori protiv njih, gurajući u prvi plan lepotu bliskosti oca i ćerke iskazanu ćutanjem.

Potka njihovog odnosa su neizgovorene reči koje lebde među njima. Reči bi možda bile opširne, nespretne, sa previše ili premalo značenja. Tišina je njihova bliskost. Za nju su se odlučili.

Oni znaju da upijaju tišinu. Ostaju nemi na veoma rečit način.

Govor tela, umesto razgovora...drhtaj u uglu usne kao znak sumnje, neodlučnosti ili strepnje.

Sa jedanaest, Sofi prepoznaje muke i radosti.

Gleda u lice, koje odaju neprestane rasprave sa samim sobom. Ne promiču joj očeve tuge iza kojih se kriju tajne i pokušaji da je obmane. Teskoba, beda, želja da Sofi to ne shvati ali nemoć ga čini još nesrećnijim zbog spoznaje da ga je ćerka razotkrila. Njegovo ponašanje ga tada toliko udaljava od prvobitnog impulsa brižnog roditelja, da ga je teško prepoznati.

Miris mora i lepljivi voćni sladoled, deo su ušuškanijeg života uz oca.

Sofi su potrebni kadrovi sa letovanja, koje grabi starom kamerom (uz neizbežni vokmen koji dočarava atmosferu letovanja devedesetih godina).

Slike mogu da se probiju kroz vreme. One su njegovi delići, vrata u prošlost.

Iz straha da baš to vreme ne otupi oštricu stvarnosti, da preostane tek nejasna slika, Sofi obećava ocu da će ga snimiti u svojoj glavi.

Njega, koji joj je jasno rekao da su to njihovi poslednji dani, i da će se posle završenog odmora zaboraviti.

Izostala su očinska uputstva za velike stvari, za život, jer, Kalum Aron Paterson se nikada neće vratiti u Švedsku, zbog osećaja da, kad jednom odeš, više nikada u potpunosti ne pripadaš tamo.

Da li je Sofi tada naslutila da je budućnost za njih dvoje već prošlost?

Da li je jedinu utehu pronašla u činjenici da su oboje pod istim nebom, da vide isto Sunce, iako nisu na istom mestu, na neki način kao da su ipak zajedno?

Topla nostalgična priča, gorkog ukusa je ono što ostaje nakon odgledanog filma. 

Nesvakidašnji naboj emocija. Bezbroj reči koje počinju sa ne...neobjašnjiva tuga, nedovršen razgovor, neizgovorene reči, a uz muziku grupe Kvin (Queen) i pesmu „Pod pritiskom“ (“Under Pressure“), uz reči „to je naš poslednji ples“, možda se za nerazumevanja  dobiju i mnoga objašnjenja tek kada neko postane roditelj.

Uprkos svemu, film odiše čudesnom vedrinom i lakoćom prihvatanja likova koje tumače Pol Meskal, Frenki Korio, Silija Roulson Hol.

Ovo izuzetno filmsko ostvarenje, originalnog naslova „Aftersun“ devetostruko je nagrađeno, a premijerno je prikazano ove godine u programu Nedelja kritike Kanskog filsmkog festivala.