Iako je ponekad moguće naslutiti kraj filma već na samom njegovom početku, to ne umanjuje mogućnost da se u njemu u potpunosti uživa. Naprotiv, takvi filmovi, predstavljaju iskrene priče koje gledaoca ispunjavaju nadom, ljubavlju, toplinom, životom, ali i stvarnim bolom. Oni su plodovi istinitih događaja, koji prate životne priče sasvim običnih ljudi, koji neočekivano postaju heroji zbog svoje odlučnosti da učine neku promenu. Takvo ostvarenje našlo se na velikim ekranima u februaru tekuće godine, a u pitanju je film savim jednostavnog, a ipak snažnog imena „Obični Anđeli“ (Ordinary Angels).
Foto: Printscreen/YouTube/Lionsgate Movies
Pametno i pažljivo osmišljen scenario, uz priču koja je čekala da bude ekranizovana, dovodi gledaoce do stanja u kojem se smeh i suze prepliću sve do samog kraja. Iako je u pitanju naziv „Obični Anđeli“, život frizerke Šeron i porodice Šmit svakako je nesvakidašnji.
Brilijantna glumica Hilari Svank tumači ulogu Šeron, frizerke i suvlasnice jednog frizerskog salona u Kentakiju, gradu Luivilu, koja voli dobar provod i neograničenost u konzumiranju alkohola. Međutim, kada je njena prijateljica odvede na sastanak Anonimnih alkoholičara, u nastojanju da joj pomogne, Šeron odbija svaku ideju o promeni. Nakon sastanka, ona odlazi u prodavnicu, kako bi sebi priuštila još piva, a potom ugleda naslov u lokalnim novinama o petogodišnjoj Mišel, koja je upravo izgubila majku i koja je teško bolesna, te joj je neophodna transplatacija jetre. Šeron to vidi kao priliku za svojom prekopotrebnom promenom, priliku da nekome pomogne i da se o nekome brine, nakon čega odlučuje da ode na sahranu i predstavi se porodici.
Životi oca Eda i njegovih ćerki Mišel i Ešli, suprotan je onome na šta je Šeron navikla, a kada njihove priče počnu da se prepliću, rađa se inspirativna borba za životom i nepokolebljiva volja da se nikada ne odustaje. Upravo o tome svedoči i mantra kojom se Šeron uvek vodi: „Dobra sam u mnogim stvarima, ali odustajanje nije jedna od njih.“ Iako veoma dopadljiva, harizmatična i nepouzdana, njena borba za Mišel počinje kada odlučno stavi do znanja Edu da želi da preuzme kontrolu nad njegovim finansijama.
Film nikada nije krenuo stranputicom, te je uspešno izbegao da pređe u dramu i patetiku, iako je sa takvom pričom to lako moglo da se desi. Gledaoce vodi kroz toliko kriza sa kojima se sukobljavaju likovi i veliki broj pozitivnih scena, koji umanjuju jak emotivni uticaj svega što ih u dubini duše razara. Iako je priča veoma dinamična, glavna kulminacija nastaje onda kada se Mišel, zajedno sa ocem, nađe usred istorijske snežne oluje u januaru 1994. godine, na putu ka spasonosnoj operaciji. Tada njen život doslovno visi o koncu, dok se cela zajednica udružuje kako bi očistila put i omogućila helikopteru bezbedno sletanje. Gledaoci tada mogu konačno da odahnu, što nije bilo moguće tokom celog filma.
Foto: Printscreen/YouTube/Lionsgate Movies
Unutrašnje borbe likova savršeno doprinose autentičnosti priče i ističu koliko je zapravo važno, osim pomoći drugome, izboriti se i sa sopstvenim demonima. Šeronina zavisnost od alkohola dovela je do toga da više nema kontakt sa svojim sinom, a ono što čini za Mišel delom je i njena potraga za sopstvenom svrhom. Bol i nemir sa kojima se Šeron suočava, usled svoje zavisnosti od alkohola, i razlog zbog kojeg je čvrsto odlučila da pomogne, spakovani su svega nekoliko rečenica. Izvrsna gluma dvaput Oskarom nagrađijane Hilari Svank doprinela je tome da Šeronini unutrašnji demoni isplivaju na površinu i da se vide na ekranu, te i da je gledaoci u potpunosti razumeju kada kaže: „Imam taj glas u glavi koji mi svaki dan govori da nisam dobra. Da nisam vredna ljubavi i da ne vredim ništa. A piće je jedina stvar koja čini da taj glas nestane. Valjda sam shvatila da kada bih mogla da spasim Mišel, možda bih mogla da spasim i sebe.“ Iako potpuno slomljena, cela porodica čvrsto se drži do poslednjeg momenta, a koliko tuge može podneti jedna osoba bez da ne odustane, prikazano je kroz osećanja Eda, kojeg uspešno tumači Alan Ričson i koji doživljava lavinu emocija, koje se nikada ne gase. Uloga starije sestre pripala je glumici Skajvoker Hjuz, koja se, iz scene u scenu, drži za slamku, pa tako i za napravljenu zvezdu, kao simbol da je mlađa sesta neće napustiti.
Filmovi toplih priča, zasnovanih na istinitim događajuma, često ostavljaju gledaoce sa dubokim osećajem inspiracije, saosećanja i nade, što je svakako učinilo i ostvarenje „Obični Anđeli“. Kroz njega je moguće povezati se sa stvarnim ljudskim iskustvom koje se desilo te 1994. godine, te su gledaoci mogli da prepoznaju snagu ljudskog duha koja prevazilazi sve postavljene izazove. Film uspešno podstiče na razmišljanje o životi, hrabrosti, o tome kako se ljudi bore i rastu usled teškoća, i svakako je vredan gledanja.
Nema komentara