Premijera filma Munje opet! održana je 29. marta u Beogradu i u roku od dve nedelje u bioskopima širom Srbije pogledalo ga je 100.000 gledalaca. Nastavak čuvenog filma Munje temelji se na ključnim radnjama i replikama iz prvog dela, koje su zbog komičnosti opstale u vidu svakodnevnog humora i do dan danas. Takođe, filmu su doprineli glumci koji su ponovo zaigrali svoje uloge i dodali notu sentimentalonsti. Humora ne manjka, ali dok nas film oduševljava svojom originalnošću, u isti mah nas zbunjuje isticanjem mnoštva plasiranih proizvoda. Da nagovestim, ovaj tekst nije recenzija, nego pokušaj analize komercijalne strane filma.
Foto: Aleksandar Letić
Razvoj filma u 19. veku stvorio je jedan od najboljih terena za propagandno ubeđivanje i ujedno reklama dobija novu dimenziju koja nesvesno dolazi do čovekove svesti putem čula sluha i vida. Prema studijama Univerziteta Arizone, plasman proizvoda podeljen je prema njihovom modalitetu – prva dimenzija se fokusira na vizuelnoj percepciji proizvoda gde se uglavom odabrana marka prikazuje u nekoj zamagljenoj pozadini, bilbordu i slično. Druga akcentuje verbalizaciju, odnosno, proizvod se naglašava odabranim rečima, učestalim ponavljanjem u određenom tonalitetu. Dokazano najefektivnija – treća dimenzija – protkana je u ovom filmu i predstavlja plasiranje proizvoda kombinovanom metodom, verbalnim i vizuelnim kodom. Smatra se da na ovaj način reklamirani proizvod ima veći uticaj na gledaoce prilikom dekodiranja poruke.
Može se pretpostaviti da je marketinška grupa, koja je imala veliki zadatak u ovom filmu, shvatila svoj posao isuviše ozbiljno. U novim Munjama od njihovih dvadesetak navedenih sponzora u više navrata pojavila se sigurno polovina kroz plasirane proizvode. Upravo ta polovina plasiranih proizvoda u potpunosti je skretala pažnju sa konteksta filma. Prenaglašeno isticanje sponzora stvorilo je utisak da glumci nespretno stavljaju akcenat na proizvode koji zapravo ne bi trebalo da budu toliko primetni. Međutim, radi se o vrhunskim glumcima koji rade ono što im je zadato, pa se postavlja pitanje da li u nekim navratima namerno, aljkavo prikazuju neki artikal. Govorom tela, pogledima i verbalizacijom glumci skreću pažnju, na primer, na McDonald's hranu, deljenje Orbit žvaka, ispijanje Tuborg piva, korišćenje telefona brenda Motorola, lika koji se pojavljuje na samo par sekudni, kao pao s Marsa, ali obučenog u Wolt dostavljača itd.
Upotreba generičkih proizvoda može da preokupira film i zamagli njegovu srž zbog činjenice da publika hrani i pokreće proizvode brenda. Iako protagonisti filma voze stara kola, imaju istu odeću koju su nosili 2001. godine, reklamni proizvodi nas ne asociraju na pređašnja vremena nego nas podsećaju u kojoj smo meri u začaranom krugu komercijalističkog društva i da nam je brend deo identiteta. Prizor arhaičnog junaka sa proizvodom drečavih boja u rukama deluje apsurdno i vrlo uočljivo. Postoji mogućnost da je cilj ovakvog marketinškog pristupa bio upravo taj, da se identifikujemo sa proizvodima koje glumci, kao osobe od kredibiliteta, učestalo koriste u kratkom vremenskom periodu, time bude u nama osećaj stapanja, ujedno i zadovoljstva.
U prvom filmu i pored brojnih sponzora koji su na kraju filma navedeni, mnogo manje ili uopšte nisu primetni njihovi proizvodi. To je možda i zbog krize tokom koje je ljudima bilo potrebno nešto što će im skrenuti misli iz realnosti i zabaviti ih, pa je fokus filma bio apsolutno na scenariju. Od toga je prošlo preko 20 godina, ali i pored boljeg ekonomskog stanja u društvu želja za dobrom komedijom ostala je ista. Verovatno bi se dosta ljubitelja filma složilo, da je u moru hiperprodukcije teško pronaći kvalitetan film, a reklamirane proizvode ćemo kupiti pre ili kasnije. Dokaz je prijateljica sa kojom sam o ovoj temi pričala i za primer dala „Štark“ bananicu koju je jedan od glumaca isticao. Pogodite šta – tu bananicu je ona kupila nekoliko sati kasnije iako je uobičajeno ne preferira.
Nema komentara