Ružica Milovanović je tridesetogodišnja multimedijalna umetnica rođena u Beogradu. Oblasti istraživanja i rada su joj slikanje, fotografisanje i edukacija ljudi o stvaralaštvu kao i organizacija sopstvenih izložbi, a iza sebe ima četrnaest samostalnih i nekoliko grupnih izložbi. U svoj koncept stvaralaštva uvela je i performans te je kao produkt toga krajem 2020. godine nastalo i slikanje zatvorenih očiju po zidu.
Foto: iz arhive sagovornika
Kako je nastala ideja da u koncept svog stvaralaštva uvrstiš i slikanje/crtanje zatvorenih očiju?
– Ideja, kao i sve ideje, se javila nekako spontano iz dosta neprospavanih noći i misaonih procesa i nekih raznih iskustava koje sam ja imala prilike pre toga da vidim. Što se tiče izložba i performansa, sve se to nekako zajedno sklopilo u jednu celinu. Ja sam onda slikanje probala na sebi, zapravo je iz slikanja zatvorenih očiju nastalo crtanje zatvorenih očiju. Slikanje zatvorenih očiju je metod koji nam dozvoljava da uđemo u sebe i istražimo svoju dušu u ovom svetu koji ima toliko mnogo distrakcija i stvari koje nas remete, da osetimo šta je to što želimo iz srca.
Kome je namenjeno slikanje/crtanje zatvorenih očiju?
– Slikanje i crtanje zatvorenih očiju je namenjeno svima. Bio je 22. maja performans koji je trajao osam sati pod nazivom In corpore sano i na tom performansu je bilo dece od 7 godina ali dolazili su ljudi i od 40-50 godina, tako da nema neku ciljnu grupu da kažem ljudi sa 30 godina već je namenjeno svakome jer je u pitanju kreativni proces, igra i zabava.
Šta je cilj slikanja/crtanja zatvorenih očiju?
– Cilj slikanja zatvorenih očiju jeste taj da nekako naučimo da se prepustimo osećajima i da znamo da ne mora uvek sve da bude izvesno u životu, da postoji i taj momenat neizvesnosti i da je to skroz OK. S obzirom na to da smo okruženi raznim reklamama, raznim stvarima kojima nas čulno i vidno bombarduju sa svih strana, samim tim što zatvorimo čulo vida i što pustimo neku određenu muziku koja ima smirujuću frekvenciju, naš mozak se prebacuje na taj neki mod reakcije iz srca i duše.
Foto: iz arhive sagovornika
Na koji način publika reaguje na slikanje i crtanje zatvorenih očiju?
– To je nešto što je počelo pre godinu i po dana otprilike i što su ljudi delimično crtali, delimično slikali, sve zajedno to je brojka od oko 150 ljudi. Postoji upitnik koji se popunjava pre i nakon samog slikanja ili crtanja i reakcije ljudi su jako lepe i to je ono što mene gura i inspiriše da nastavim sa ovim projektom jer postoji taj momenat gde ljudi pišu da se osećaju inspirisano, nadahnuto, opušteno, da im je lakše, da se osećaju meditativno, nekako se totalno otpuste te granice koje nas koče.
Koliko je teško biti umetnik danas?
– Jeste teško, ali isto tako kao i bilo koja druga profesija, teško je svima dok se ne izbore za sebe. Ali, ako radiš stvarno ono što voliš i ako si uporan i vredan, mislim da u nekom trenutku to ispliva i dobiješ neko zasluženo mesto. U krajnjem slučaju, sam taj proces razvijanja kroz rad i ako radiš ono što voliš ne može da ti bude teško.
Pandemija koronavirusa je uticala na sve, a između ostalog i na umetnike. Kako se ona odrazila na tvoj rad?
– Mislim da nam je ova pandemija svima donela neke razne promene u životu. Možda nas je malo zaustavila situacija cela da sednemo i razmislimo šta je ono što radimo, zašto zapravo nešto radimo i da li želimo da nastavimo tim putem. Meni konkretno se desilo to da sam šest meseci kada smo bili u karantinu počela intenzivnije da slikam i da prodajem svoje slike, što je za mene jako lepo. S druge strane, pošto je sve stalo, stao je moj stalni posao i neki stalni klijenti koje sam imala u fotografiji i događajima. Tako da se desila ta neka zamena, ali iz svega toga čovek nauči i nađeš neke druge načine da se snađeš i da se izraziš. Uvek postoji način samo ga treba iskopati, a iz svega toga je došlo i crtanje i slikanje zatvorenih očiju.
Nema komentara