Nušićevi hajduci nisu samo senke prošlih vremena, mogu biti preobraženi u savremene likove koji odražavaju duh današnjeg društva.
Upravo zbog toga će predstavu “Hajduci” koju je režirala Olivera Olja Đorđević premijerno izvoditi glumci u ulogama današnjih tinejdžera 13. decembra u Pozorištu mladih.
Olivera Olja Đorđević, višestruko nagrađivana rediteljka, pohađala je Trinaestu beogradsku gimnaziju, a četvrti razred srednje škole na Jefferson Performing Arts High School u Portlandu. Diplomirala je na odseku za multimedijalnu režiju u klasi prof. Bora Draškovića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i učestovala je u organizacionim timovima festivala BITEF, Sterijino pozorje i Radost Evrope.
Neke od njenih najznačajnijih režija su “Momci iz benda”, “Terapija”, “Glasine”, “Zaljubljivanje”, “Dok te ja hranim i oblačim” i mnoge druge.
“Ožalošćena porodica”, “Sumnjivo lice”, “Gospođa ministarka”, “Ne očajavajte nikad” neki su od najpoznatijih Nušićevih romana koje ste Vi režirali. Sada je u pitanju roman “Hajduci”, odakle tolika ljubav prema njemu i njegovim delima?
Nušić je ustvari jedan od razloga što sam zavolela pozorište, kao mala sam se dočepala nekih njegovih sabranih dela u kući mog dede i onda sam čitala bukvalno sve redom, mislim da sam bila jedino sedmogodišnje dete koje je pročitalo sve drame Branislava Nušića, to je iz onog perioda dinosaurusa pre interneta i mobilnih telefona, da sam imala mobilni telefon verovatno ne bismo sad vodile ovaj razgovor, ali sam jako zavolela Nušića i još tad sam se smejala i na “Autobiografiju” i na “Hajduke”, znači to su mi bile glavne njegove knjige, mada sam volela i drame, tako da je to oduvek bila i kasnije kada sam postala reditelj jedna od velikih želja da režiram Nušića i Šekspira. Radnja je smeštena u školi, dogodilo se vršnjačko nasilje, a učenicima je kazna pozorište. Na koji način smatrate da predstava može uticati na percepciju umetnosti među mladima? Nažalost, što više istražujem i što sam više u materiji ne smatram da će predstava uticati na mlade niti smatram da predstava bilo koja, pa ni ova, može da popravi sve ono što je poneto iz kuće, a kako sad vidim iz kuće se ne nosi baš mnogo dobrih stvari u poslednje vreme i to je jedan od razloga zašto hajduci nisu hajduci iz Nušićevog vremena zato što prosto ovoj generaciji, toj alfa generaciji, generaciji koja je od 5 do 8 razreda, mislim pričali smo sa njima, ne samo o “Hajducima” nego i čitanju uopšte, ali njima su “Hajduci” nezanimljivi, njima su “Pop Ćira i Pop Spira” nezanimljivi i čitanje kao takvo im je nezanimljivo. Kada sam ispitavala decu tih godina koliko često vide njihove roditelje da čitaju, takođe nije bio neki sjajan odgovor u većini, generalno decu kad pitate šta čitaju, čitaju poruke, to bi bi šaljivi i istiniti odgovor jedne grupe, ali jedno je pitanje da li je ta lektira možda prevaziđena za ove generacije ili su oni prosto nepsremni jer imaju poremećaj pažnje zbog sadržaja koji su svedeni na 15 sekundi bilo čega na društvenim mrežama, s te strane nije pokušaj da mi njima pokušamo i približimo “Hajduke” ovo je više pokušaj da okrenemo ogledalo prema onome što se dešava.
Foto: Kristijan Cimer
Nušićevi romani često kombinuju humor i ozbiljnost, kako ste adaptirali ovo delo na scenu, da li humor ostaje ključan element ili ste prilagodili savremenoj publici?
Ovo je bukvalno predstava za njih ali o njima, tako da o tim nekim modernim skipidi hajducima, ja stalno kažem, imam osećaj kao da sam na drugoj planeti i govorim nekim novim jezikom, naučila sam strani jezik, sad da pitamo neke ljude koji imaju preko 20 godina da li znaju šta znači fleksovati, smeš, pesk, skibidi, čed, sigma, ligma, to je nažalost način da se njima kupi pažnja, ali u isto vreme se bavimo i nastavnicima koji treba sa njima da prođu te “Hajduke” od kojih se očekuje da prođu neki red i da se neka disciplina dešava, gde svi znamo šta se dešava nastavnicima po školama i koliko su njima vezane ruke i koliko je degradiran njihov položaj u društvu, tako da nažalost predstava je vesela i krajnje deprimirajuće, mislim da je to najtačnije što mogu da kažem.
Kakav uticaj ima taj savremeni jezik na interpretaciju ovog klasičnog dela?
To nije jezik, to nije više ni sleng, to je neki iskvareni englesko-srpski, nešto, ne postoji reč, mislim mi to možemo zvati sleng, ali ovo je prevazišlo sve kategorije slenga, realno je poprilično strašno, ja verujem da kad oni pričaju među sobom da to niko normalan ne razume, nažalost mi smo morali da se pozabavimo i tim njihovim jezikom jer oni ne razumeju jezik hajduka, to su reči koje oni ne razumeju, njima je jezik klasičnih književnih dela, znači jezik Sterije, Nušića, epskih narodnih pesama, totalno strani jezik jer razumevanje tog jezika dolazi iz čitanja, aktivnog i dugogodišnjeg čitanja, dolazi iz gledanja odgovarajućih programa, za njih odavno ne postoji kulturno-obrazovni program za decu, ne postoji kao što je bilo nekada davno gde bi mogli da čuju takve emisije, posebno za te generacije odavno ne postoji ništa.
Foto: Srđan Doroški
Godinama sarađujete sa Pozorištem mladih i njihovim glumcima koje su to smernice u radu sa kako bi izvukli njihov maksimum i da li imaju slobodu da se izraze na sceni?
Kad je saradnja najbolja, onda je proces zajednički i onda i oni imaju svoj input u onom što radimo, u suštini kad su oni predani i otvoreni kao što su ljudi u Pozorištu mladih jesu, mi se mnogo dugo poznajemo, sa nekima od njih sam radila, recimo Saša Latinović i Ivan Đurić sa kojima sam bila na Akademiji, znači bukvalno sa njima radim od prvog dana, od Akademije pa do sada, ali od te neke otvorenosti pa do toga kako se dobro svi poznajemo, taj stepen poverenja je veći nego kad nekog ne znate, ali sve zavisi koliko neko otvoreno uđe u projekat i zavisi da li je u nekom trenutku samo u tome ili radi nekih 100 drugih stvari, to je recimo beogradski problem gde glumci uglavnom rade 10 stvari odjednom, ovde ljudi nisu toliko okupirani stvarno su 200% u toj probi i lako je doći do maksimuma ili maksimuma za taj dan za predstavu, ali u svakom slučaju, kvalitetan rad dolazi iz poznavanja i iz poverenja.
Kakvu ulogu imaju muzika i drugi elementi u ovoj predstavi?
Muzika je bitan deo predstave, u suštini svaki taj segment predstave, koreografija, kostimi, muzika i pokret sve mora da bude tačno da bi radilo za predstavu jer da je bilo šta vaša kuća, vaša odeća i vaš muzički ukus sve ste to vi, to je isto tako i u predstavi, da bismo imali ceo taj svet predstave, sve mora da radi za istu stvar i da govori ono što mi hoćemo da kažemo o toj predstavi, o tim ljudima i o svemu tome, ja imam svoj tim sa kojima uglavnom radim, neki put je baš teško kao sada, muzika koju trenutno slušam za predstavu je nešto što inače gasim i prebacujem čim čujem, a evo sad moram da slušam, tako je bilo i za predstavu ,,Dok te ja hranim i oblačim” i tu je bilo svega i svačega, ali ne možemo da pobegnemo od vremena i okoline u kojoj živimo i muzika uostalom oslikava to gde smo.
S obzirom da ste dobitnica mnogobrojnih nagrada, kako balansirate između profensionalnog priznanja i umetničkog zadovoljstva?
Super su nagrade, to je naravno lepo, to svi vole, ali mislim da je najveće zadovoljstvo u ovom poslu upravo taj proces rada to je najveći deo vremena, mi radimo predstavu po mesec ipo, dva, neki put i više, ako vam taj proces ne prija i ako se tu dobro ne osećate onda je besmisleno baviti se ovim, a ja eto silom prilika često radim komedije, ne znam da li su me strpali u to ili sam samu sebe ubacila, verovatno je istina negde na sredini, ali često baš posebno u vremenu kada živimo gde toliko ima razloga za stres i za depresiju i za raznorazne crne teme, sve to vreme koje provedemo na probi smejući se, ja stvarno posmatram kao blagoslov neverovatan da je to moj posao i da je to nešto što ja radim za život gde izađem kao da sam bila na nekoj terapiji, jer često mi se desi da bukvalno plačem od smeha na probi.
Nema komentara