Ušima šire novosadske publike promakla je jedna scena koja neprekidno postoji već trideset godina. Iako nije zahvatila široke mase, njen uticaj je neosporiv. Pank, hardkor i metal scena delili su alternativne prostore devedesetih godina i oblikovali širu novosadsku muzičku scenu. Ali rame uz rame sa njima, postojala je i bluz scena, pre svega na ulici, gde su mnogi svirači izvodili numere velikana bluza. Ipak, bluz nikada nije dostigao mejnstrim poput ostalih žanrova.
Pre nekoliko godina novosadski bend The Bad Week dostigao je širu popularnost među bluz publikom. Milan Korać, frontmen Šinobusa, i Stefan Stefanović Gile, usna harmonika benda The Bad Week i Šinobusa, ovom prilikom govorili su o značaju vojvođanske bluz scene, budućim planovima i prošlim dostignućima. Ali govorili su i o tome kako pravog bluza sve manje ima i kako ga je teško pronaći.
Foto: Petar Lazović
Šta je ono po čemu smatrate da je novosadska bluz scena važna?
Milan: Ono što je karakteristično za novosadsku bluz scenu je da su bendovi počeli da prave muziku na srpskom jeziku. Za to je najviše zaslužan Vojvođanski Bluz Bend. Svirali su uglavnom obrade, nisu ih potpisivali, pa je, na primer, "Vreme je za Novi Sad" postala himna Novog Sada iako je obrada.
Gile: Svakako živimo u različitim vremenima. Okej, postoji The Bad Week, ali pre 30 godina rok je bio mejnstrim. Nije samo Novi Sad imao scenu – imali su je i Sarajevo, Podgorica, Zagreb, pa čak i Vinkovci, koji su imali Majke. Ipak, Novi Sad je imao veoma jaku pank scenu, jaču nego bluz ali sve je to bilo jedno drugačije vreme kad su te scene bile važnije.
Mogli smo od vas već čuti da naš bluz više nije kao što je nekad bio. Gde se danas najviše čuje bluz? Takođe, koja su mesta još važna za scenu, a kojih više nema?
Milan: Fokstrot. Fokstrot je valjda jedino mesto gde mi i dalje redovno sviramo i gde se i dalje može čuti bluz. Ali pored toga, ulica je uvek bila veoma važna. Postoji tu i nekoliko mesta kojih više nema, kao što je NSTime, koji se nekad nalazio između doma A i B na Limanu i predstavljao je dugo kultno mesto. Tu su se često održavali džemovi. Vojvođanski Bluz Bend je često svirao, nastupala je i Ana Popović, kao i još mnoga važna lica za novosadsku bluz scenu tog vremena. Prosto je bilo veoma važno mesto za sve nas.
Gile:
Jeste, volim što kada sviramo u Fokstrotu postoje ljudi koji će sigurno doći, takozvane stare kuke. Isto smatram da, pravio ti muziku na engleskom ili srpskom, kvalitet će neminovno zainteresovati ljude, malo je bluza ovde. I tako će novi slušaoci preko The Bad Week brzo otkriti Boba Dilana, pa Toma Vejtsa, i tako redom.
Milan: E, ovo si baš dobro rekao – preko The Bad Week do Boba Dilana...
Kako vidite bluz publiku u širem regionu, da li je tamo bolje?
Milan: Jako mi je drago kada čujem da je Gile sa The Bad Week bio u Češkoj i da je bilo nekoliko hiljada ljudi, to ipak znači nešto. Ne znam je li bolje ali znači da još ima ljudi koji to vole.
Gile:
Postoji publika svuda, ali treba doći do nje. Nije to stvar regiona ili sveta – bluz je svuda sklonjen.
Milane, kako si odlučio i otkud ideja da sviraš bluz?
Milan: Otišao sam u London 2001. godine kako bih zaradio, tamo sam konobarisao. Mislim da se tu zapravo rodila ideja da napravim bluz bend. U pitanju je bio pab pored Stamford Bridža... Početkom osamdesetih godina u Apatinu je postajao Mogli Bi Bluz Bend. Jednom sam putovao Šinobusom u Suboticu na svirku sa Mogli Bi Bluz Bendom, kada smo se zaustavili i neko je doviknuo "Šinobus, bluz bend, ovde silazimo". Tada sam dobio ideju da nazovem bend Šinobusi. Inače, sad kad se setim, u Londonu sam napravio pesmu koja se zvala "SWF" po delu grada u kom sam tada živeo. Ta pesma je objavljena na albumu U pravcu jablanova, pod nazivom "Moje ruke sad su ptice."
A kako ste se vas dvojica upoznali?
Milan: Znaš kako – vraćao sam se iz muzičkog studija Do Re Mi. Prolazio sam kod Spensa, čuo sam bluz zvuk i dečačke glasove. Seo sam, poslušao ih i ono, pokidali su. Odmah nakon svirke sam ih pozvao da nam na sledećoj svirci budu predgrupa.
Gile, postoji toliko priča o muzičarima koji sviraju gitaru, bas, bubanj. Kako je tekao tvoj put do usne harmonike?
Gile: Imao sam 13 godina i polako sam počinjao da razvijam svoj muzički ukus. Slučajno sam uhvatio na RTS-u seriju Digni sve na noge. Čak Beri, Elvis Presli... Serija je, u suštini, bila o počecima rokenrola. Otac je video da mi se to sviđa i počeo je da kopa po kasetama u podrumu. Pravio mi je kompilacije, prvi su bili naravno Bitlsi. Nakon toga sledio je film Kosa, pa Džeferson Erplejn, i tako sam ušao u šezdesete. U periodu kada sam došao u dodir sa prvim albumima Rolingstonsa na kojim je Brajan Džouns svirao usnu harmoniku, drugar mi je dao da probam njegovu. Bas, bubanj, gitara – nisam video sebe za tim instrumentima. Kroz par nedelja otišao sam u radnju muzičke opreme i kupio sebi prvu usnu harmoniku. I još smo tu.
Nema komentara