Kratka priča je osnova pisanog novinarstva, ali o tome ne svedoči današnjica. Srđan Tešin uspeo je da isprati razvoj kratke priče i smesti je u antologiju Četvrtasto mesto, koja je promocijom na ovogodišnjem Sajmu knjiga pokušala da doprinese našem shvatanju priče kao novinarske forme.
foto: bif.rs
Srđan V. Tešin je pisac rođen u Mokrinu 1971. godine. Svoju karijeru počeo je izdavanjem romana Pohovani mozak, 1996. godine. Njegov dalji rad bio je nagrađen brojim priznanjima, a njegova perspektiva i umetnički izraz stipendijom Borislav Pekić 2004. godine. Zrelo doba stvaralaštva posvećuje antologijama koje su mu donele veliki uspeh. Svoje literarne sposobnosti primenjuje i na domen novinarstva, gde je radio u časopisima sa književnom tematikom, a kasnijm angažovanjem postaje kolumnista novosadskog dnevnika Građanski list i stalni saradnik portala e-Novine.com. Tokom celokupne karijere kako književnika tako i novinara, Tešin pokusava da se izbori za neprikosnovenost pisane reči.
Zašto ste odlučili da se tema ove antologije bavi fenomenom medija, odnosno štampe?
Ima više razloga. Prvi je taj što su novine rodno mesto kratke priče. U 19. veku, a naročito u 20. veku, među piscima je bilo vrlo popularno da objavljuju kratke priče u novinama i časopisima. To je ponekad bila i isplativija stvar od objavljivanja knjige. Dakle, spoj književnosti i medija je prirodan, a ta se veza produbljuje i time što su pisci neretko i sami novinari. U Srbiji danas gotovo da i nema profesionalnih pisaca koji žive od prodaje svojih knjiga, već su prinuđeni da svaštare i rade svakojake poslove. Treća i najbitnija stvar, koja me je motivisala da započnem rad na antologiji Četvrtasto mesto, jeste činjenica da našu stvarnost uveliko kreiraju mediji: više verujemo medijima nego sopstvenim očima i ušima. Odavno je rečeno da živimo u vremenu u kome informacija prethodi događaju. Taj fenomen je intrigantna literarna tema koju bi bilo šteta ne obraditi.
Priređujući antologiju uključili ste rad 33 pisca. Koji su bili kriterijumi za njihov odabir?
Dugo se bavim antologičarskim poslom. Za svaku od antologija imam specifične kriterijume. Pri sastavljanju Četvrtastog mesta želeo sam da uključim što više autorskih glasova koji će mi odgovoriti na pitanje: Kako čitamo novine? U izbor su ušli i pisci sa prostora nekadašnje Jugoslavije, jer većina pisaca sa tog zajedničkog prostora ima slična iskustva sa medijima. Najviše su me zanimali pisci koji imaju novinarskog i medijskog iskustva, ali i pisci koji sa različite vremenske distance mogu da odgovore na pitanja koja sam im postavio. Ova knjiga predstavlja pravi brevijar interpretativnih mogućnosti čitanja novina. Dakle, u ovom izboru imate „novinske" i „novinarske" priče, odnosno, priče onih koji su samo konzumenti novina i onih koji novine stvaraju.
foto: Tanja Draškić Savić
Crnohumorni ton zastupljen je u delovima antologije. Upućuje li on na današnju medijsku scenu?
Pri pisanju priča autori su se, što je i normalno, koristili različitim pripovedačkim tehnikama. Sve priče odlikuje minimalizam i spadaju u žanr fleš fikcije. Ima priča sa elementima fantastike, tvrdo realističnih i egzistencijalističkih priča, priča sa socijalno-ekonomskom tematikom, lirskih priča sa izrazitom upotrebom bogatstva jezika. Naša medijska scena, za razliku od priča iz Četvrtastog mesta, uopšte nije toliko suptilna.
Koja je najveća mana današnjih novina?
Novine imaju taj problem što ih više ne prodaje vest već senzacija i skandal. I to je nešto čemu ni najveći dnevni listovi ne mogu da odole. Nema prosečnog čitaoca novina u Srbiji koji ne zna ko su Stanija i Soraja ili Ivan Bogdanov, ali malo ko bi mogao da nabroji imena i prezimena polovine ministara u aktuelnoj Vladi. Novine treba, po definiciji, da budu pravovremene, tačne i objektivne, a šta je pravovremeno, tačno i objektivno u vestima koje svakodnevno čitamo o zadnjicama naših starleta?
Novine su te koje imaju moć da popularizuju književnost. Koliko njihova sve prisutnija tabloidizacija utiče na to?
To je tačno, ako je ideja da se popularizuje čitanje, a ne da se radi na marketingu nekog pisca ili neke izdavačke kuće. Ovo drugo se radi u velikoj meri. Od trećerazrednih pisaca se prave megazvezde, a izdavačke kuće prave poslovne sporazume sa medijima koji pre liče na „ugovor sa đavolom“. To podrazumeva beskonačne, besmislene, pseudointelektualne intervjue i svakodnevno gostovanje određenih pisaca, ili je bolje reći „pisaca“, u tok-šou emisijama u kojima se priča o svemu, samo ne o književnosti. Novine će time što će vratiti kratku priču na svoje stranice najbolje popularizovati književnost i čitanje, jer tu nema mesta za varanje publike: pisac kratke proze je u novinama izložen pogledima hiljada čitalaca, više nego što će ih ikada imati kada objavi knjigu. Mnoge generacije su u prošlosti odrasle uz kratku novinsku priču. Današnje generacije će se sećati samo priča o strijama na Stanijinoj zadjnici.
Nema komentara