Die Kurve (ili kurva) naziv je kamerne pozorišne predstave na rusinskom jeziku, koju je adaptirao i režirao Zvonimir Pavlović. Početkom maja, ovu predstavu pogledao je skromni broj zainteresovanih ljudi, a interesantno je što se upravo ova predstava pripremala bez i jednog dinara za bilo kakvu opremu, scenografiju, kostime, ozvučenje ili svetlo.
foto: Zvonimir Pavlović (Nenad Ilić)
Zvonimir Pavlović je poznat rusinskoj javnosti već dugo godina kao slobodni i avangardni režiser koji sa svojim predstavama uvek pomuti žabokrečinu u barama. Istoriju na Filozofskom fakultetu nije završio zbog svojih principa ali je, kako kaže iz studiranja „izvukao sve što mu je trebalo“. Režirao je više od 25 predstava i organizator je Festivala dečijeg stvaralaštva Rusina Veselinka. Autor mnogih projekata kao što je multimedijalni projekat Izlog, a sarađivao je i sa Srpskim narodnim pozorištem i Radio televizijom Vojvodine, gde je redakciji na rusinskom jeziku pisao TV scenarija.
Gume na sceni, mantili koji su izvučeni iz fundusa starog i ne obnavljanog 30 godina, kamerna scena, inače prostor gde folklorna grupa ima probe – nešto je čime se režiser Zvonimir Pavlović susreće. Iako sam režiser tvrdi kako andergraund pozorište, pogotovo u rusinskoj zajednici ne postoji, mnogi ga smatraju upravo retkim andergraund umetnikom.
Zašto ste se odlučili napraviti predstavu iako niste imali finansijsku pomoć?
Predstava Die Kurve Dramskog studija Rusinskog kulturnog centra je realizovana iz čistog bezobrazluka, kaprica, tvrdoglavosti i zadovoljstva. Mog ali i kolektivnog. Raditi sa mladima, otvoriti im neke drugačije horizonte, naučiti ih da sami pronađu svoju vizuru, svoj put u sagledavanju problematike življenja uopšte i življenja na sceni ne znači isključivo beg od stvarnosti, naprotiv, to je i još jedna od ponuđenih mogućnosti koju reditelj može ponuditi svojim glumcima. I još jedna, dosta bitna stvar: finansijska pomoć nije ukinuta! Ne! Finansiranje je svedeno na egzistencijalni minimum, prisutan u tolikom iznosu i u tolikoj meri da Evropa ne bi mogla deliti packe vlasti. Istina, visinu tog iznosa ljudi iz oblasti umetnosti dele solidarno sa lekarima, inženjerima, prosvetarima, rudarima, administrativnim radnicima itd. dakle neproizvodnim radnicima koji takođe grcaju u dugovima i na kraj pameti im ne pada da posećuju npr. pozorišne predstave za koje moraju da izdvoje desti deo svoje plate.
Zašto baš predstava „Die Kurve“?
Ona upravo govori o dvojnom moralu i o srušenim idealima i o pogubljenoj generaciji. Konačno, ona je i bizarna i groteskna i farsična i vesela i tužna, kao što je u suštini i naša svakodnevica: ni malo optimistična, još manje svetla kroz koju duvaju raznorazni vetrovi. Taman pomisliš da će biti bolje, kad ono - kurva! Zezne te na krivini. Poruke koje šaljem nisu one sa naravočenijem, već često „šaram” sa direktnim mentalnim packama i fidbek-spoznajom. Igram se sa eksplicitnim i efektom odloženog dejstva i „uljuljkujem” gledaoce jer im nudim direktnu identifikaciju sa modelima koje nose glumci u sebi. Često doživljaj mojih kamernih predstava, kroz percepciju koji je sebi gledalac odabrao u trenutku ulaska u prostor gde se igra predstava - nosi u sebi intimizaciju, identične otkucaje srca, isti vazduh koji svi dišu, telesna isparenja, teskobe, radosti i tuge. Gradim atmosferu koju svako može da oseti. Potrebno je samo da se osmeli, uključi svoju maštu i uđe u čarobnu kutiju zvanu teatar, kutiju prepunu svakojakih igračaka, koje odjednom ožive, postanu misleća bića. Tek tada nastaje prava magija, magija pozorišta.
foto: Detalj sa probe (Nenad Ilić)
Šta se sve podrazumeva pod nazivom „andergraund pozorište“ u današnje vreme?
Teško je danas precizno determinisati pojam „anderground“. Čak i utvrditi njegovu genezu. Na ovim prostorima je 60. i 70. godina prošlog veka bio uglavnom vezan za nastanak filmskih ostvarenja „crnog talasa” gde se čitava jedna plejada sineasta sukobljavala sa državnom cenzurom i dobijala etiketu „disidenta”, ili „trovača naše napredne omladine”, a njihova brojna ostvarenja završavala u bunkerima UDBE ili bivala zagubljena u tajnim depoima kinoteka. Slično su prolazila i dela nekih pisaca, slikara, vajara i slično. Nekadašnje teatralne odrednice tipa: eksperimentalno, hrabro, osiromašeno, političko, zastranjeno, angažovano, savremeno, prljavo itd. danas dobijaju sasvim drugačiju terminologiju i smisao: vaninstitucionalno, alternativno, trash, Na nesreću, pojmovi kao npr. avangarda i estetika su se potpuno zagubili u poplavi estradnih sadržaja. Očigledno, lekciju koju nam je reditelj i pisac Živojin Pavlović ponudio u svojoj kratkoj brošuri „O odvratnom” iz 1972. godine, kasnije dorađeno drugo izdanje iz 1982. godine u tiražu od 3.000 primeraka – nismo naučili i po svemu sudeći nećemo nikada ni naučiti!
Koji su problemi, a koji pozitivni aspekti andergraund pozorišta?
Nerazumevanje je najveći problem. Na više nivoa. Previše je establišment okrenut sebi, a gledalac sveden na golu egzistenciju. Nema stvaralačke opuštenosti. Mentalna zagušenost je dosegla vrhunac. Kao u onoj kratkoj priči genijalnog B.Hrabala, parafraziraću: svi idu na posao, a niko ništa ne radi; niko ništa ne radi, a svi primaju plate; svi primaju plate, a niko nema para; niko nema para, a svi nešto kupuju; svi kupuju, a nema robe; nema robe, a proizvodnja raste... Deluje poznato, zar ne? Potemkinova sela.
Pozitivni aspekti mogu da budu isključivo lični, odnosno, zadovoljstvo onih koji u tome učestvuju. Deluje pomalo perverzno, ali to polako postaje zatvoren svet jedne male grupe ljudi, tzv. zaverenika koji su protiv svega što je kvazi. Šta god to značilo.
Da li u u zajednicama nacionalnih manjina u Vojvodini postoji andergraund pozorište?
Koliko ja znam ne, mada i među nacionalnim zajednicama treba praviti razliku. Mislim da su u najgorem položaju one koje imaju mali broj pripadnika, zatim Romi i oni koji nemaju matičnu zemlju. Do ovakvog pogubnog stanja je dovela neznalačka, diletantska i vivisekcijska, nacionalno ostrašćena politika takozvanog „projektnog finansiranja-sufinansiranja” uvedena polovinom 90. godina gde se, gle silogizma, establirana umetnost, tj. umetnička dela počeše smatrati robom, a pošto svaka roba ima svoje tržište, gospodo pripadnici nacionalnih zajednica - izvolite na pijacu! To je direktno proizvelo privremeni osećaj samodovoljnosti unutar nacionalnih zajednica, tj. partokratskih poslušnika, s jedne strane, a šire gledano katastrofu širih razmera ili kulturnu getoizaciju. Bacanje „koske” se pokazalo kao veoma korisna izmišljotina, jer je podrazumevalo svađe unutar nacionalnih zajednica oko deobe finansijskog „kolača”.
Nema komentara