Sredinom decembra u Srpskom narodnom pozorištu osvanula je svetska premijera predstave „Otpor“ kanadskog autora Lija Mekdugla, u koprodukciji sa Gradskim pozorištem iz Bečeja i udruženja „Arteria“ iz Novog Sada.
Ovaj komad, sada prvi put postavljen na pozorišnu scenu, govori o mladim demonstrantima koji neplanirano kidnapuju direktora velike farmaceutske kompanije, mnogo moćnijeg od svojih otmičara. On pokazuje šta se događa kada se mladi aktivisti, koji još uvek uče o sebi i svetu u kome žive, nađu u jednoj prostoriji sa čovekom koji predstavlja sve ono protiv čega se ova grupa bori.
Glumica Tijana Marković, koja u predstavi tumači lik mlade aktivistkinje Dženi, za Univerzitetski odjek kaže da su godinu dana tražili načine i potrebnu podršku kako bi ovaj triler po prvi put postavili na pozorišnu scenu.
– „Otpor“ je bio veliki izazov, u glumačkom smislu vrlo inspirativan i zahtevan. To je miks nekoliko žanrova koji se ubrzano menjaju, prepliću i gde svakog časa zatičeš sebe u nekom drugom filmu. Vrlo je aktuelan i angažovan komad, interesantna i uzbudljiva priča koja nikog ne ostavlja ravnodušnim. Zahvaljujuci podršci upravnika Zorana Đerića, direktora drame Milovana Filipovića i direktora Gradskog pozorišta iz Bečeja Zdravka Petrovića ovaj komad je postavljen na kamernoj sceni SNP-a. Oni su imali sluha za nas i hvala im na tome.
Glavna tema kojom se "Otpor" bavi zasnovana je na teoriji zavere i dosta je surovo prikazana u ovom vašem trileru. Smatraš li da je slučaj sa farmaceutskom industrijom stvaran i da velike kompanije danas zarađuju na ljudskoj nesreći?
– Svi smo mi na neki način žrtve sistema, prihvatili mi to ili ne. Svedoci smo vremena u kome živimo, gde je stvarnost nekako sve više okrenuta protiv čoveka. Ne mogu da kažem da me to ne zabrinjava, ali svakako neću dopustiti da me obuzme osećaj sveprisutnog straha koji nam svakodnevno serviraju. Slučaj sa farmaceutskom industrijom je samo jedan u nizu koji nam otkriva na koje sve načine te velike kompanije zaradjuju, a nažalost jedan od njih jeste i otimanje para od ljudi koji umiru. Tu spada i besmisleni „life-coaching“, koji je više doveo do depresije i suicidnih pomisli kod ljudi, nego što im je zaista pomogao. Ono što mene lično najviše boli je to što su ti ljudi ubeđeni da spašavaju svet, a posledice njihovog rada su katastrofalne. Svedoci smo toga da su nam bolnice prepune, kako starijih, tako sve više i mladih ljudi, dece, i koga briga za to? Pitanje je da li ikoga zanima šta je uzrok svemu tome.
Veruješ li u zaključak jednog od likova predstave „da je otpor uzaludan“?
– Verujem u to da ne smemo odustati. Najlakše je dići ruke, odustati od svega i prepustiti se inerciji. Mladi pogotovo, entuzijasti, koji veruju da mogu da promene svet, često su izmanipulisani. Svi smo mi prošli kroz to. Svi smo bili ta generacija, ili ćemo tek biti. Upravo zbog toga, ova predstava je podjednako namenjena svima. Ono što posle svih tih manipulacija ostaje jeste praznina u mladom čoveku, princip „ko sam ja da bilo šta menjam“, osećaj nesigurnosti, razočarenja, spuštanja roletni i padanja u depresiju, prepuštanje alkoholu, narkoticima i promiskuitetu. To su sve surogati kako bi popunili upravo tu prazninu, ali sredstva kojima se mladi služe su pogrešna. Moramo ih pre svega čuti, imati toliko sluha da možemo da ih čujemo. Mi moramo čuvati i negovati omladinu, kako u pozorištu, tako i u školama, na fakultetima, u zdravstvenim ustanovama ili na ulici. U svemu tome bitno je ne gubiti veru. Što bi rekla Dženi, lik koji igram: „Bitno je da u nešto verujemo.“
Predstavu ste završili transparentom "Pomozi sebi". Da li je to po tebi ključ uspešne revolucije i zašto?
– Tako je, „pomozi sebi“, a može se reći i „zavoli sebe“, naravno ne u onom narcističkom smislu. Za mene je ključ uspešne revolucije lična revolucija. Moramo se zapitati šta ja, kao pojedinac, mogu da uradim za osobu pored sebe. Šta sada, u ovom trenutku, mogu da uradim za svoju majku, oca, brata, prijatelja ili kolegu. Ljubav je „oprati sudove“ i onda kada na tebe nije red.
Dženi, lik koji tumačiš, je dokaz da se mladima lako može manipulisati. Ona je prodala svoje telo kako bi pomogla Ovenu i sebi da se prehrane, sve zarad ideje koju je on propagirao. Koliko vremena ti je bilo potrebno da razumeš svoj lik?
– Dženi je mlada devojka, pacifista. Njen vid revolucije je drugačiji od ostalih. Njena revolucija je lična. Svi oni, pa i Dženi, su otišli od svojih domova, kao posledica nesrećnog detinjstva, a uzrok svemu tome je svakako nedostatak ljubavi, a to je jednako nedostatku komunikacije. Odlučuju se za život na ulici, ne prihvataju društvene norme, sukobljavaju se sistemu, ali kao i svako biće imaju potrebu da nečemu ili nekome pripadaju. Ta iskonska potreba čoveka za pripadnošću nekoj grupi, kao i za posedovanje određene pozicije u istoj, doveo ih je tu gde su. Dženi predstavu počinje kao prostitutka koja radi samo da bi se prehranili, ali se tokom predstave menja. Nedavno sam prisustvovala predavanju našeg akademika Vladete Jerotića koji kaže:“Nema integrativne ličnosti, svi su na putu, ako su na putu sazrevanja.“ Dženi je zakoračila na taj put, što je meni kao glumici dalo vrlo uzbudljiv i emotivno vrlo dubok zadatak. Takođe, u ovakvoj vrsti komada, koji govori o ozbiljnim, gorućim temama danas, a gde je publika na metar od vas i gde imate živi kontakt sa njom, nema kalkulisanja. Tu je najvažnije biti prisutan, sad i ovde. Utoliko je i teže, ali i iskrenije.
Kako je autor teksta zadovoljan vašom svetskom premijerom? Možemo li očekivati da će "Otpor" ugledati svetla kanadskog pozorišta?
– Ideja je da za početak komad bude prikazan i u drugim gradovima Srbije. Već smo pozvani na nekoliko festivala. Imamo podršku direktora drame, te je i dinamika igranja dosta ubrzana. Idejni tvorac ovog projekta, glumac Igor Pavlović, je bio u komunikaciji sa kreativnim timom autora Lija Mekdugala i do sada su svi razgovori išli u dobrom pravcu. Svakako nam je želja i namera da predstava bude odigrana i u Kanadi.
Ovo ti je prva velika uloga u SNP-u. Koliko tebi, kao mladoj glumici znače ovakvi projekti poput „Otpora“?
– Ozbiljno i vrlo ambiciozno je započeta ova sezona, na sreću svih nas mladih glumaca. U SNP-u sam već imala uloga, ali svakako da je ovo jedna od većih. Takođe, od ove godine sam, na moje veliko zadovoljstvo, zvanično postala i stalni saradnik. Nadam se da će ova 2018. biti godina zapošljavanja mladih. Divno je kada se mladom čoveku da prilika, samo što dobijena prilika ne isključuje i preuzimanje odgovornosti, jer glumac je dužan da neprestano radi na sebi. U svom poslu se trudim da ne budem ubačena u jedan kalup gde će uloge da se vrte samo po tom principu. Edukovali su me tako da mogu sve da igram. Svako može sve, pogotovo mlad čovek, samo ako to želi.
Nema komentara