Srđan Gojković Gile, frontmen Električnog orgazma, pred novosadskom publikom će u subotu, 24. februara u SKC Fabrika, zajedno sa sastavom Magic Bush, izvesti pesme koje publika nije mogla često da čuje na nastupima.
Pesme poput “Lutka koja kaže ne”, “Danas nisam sasvim svoj”, “Svečane bele košulje”, publika nije mogla često da čuje na koncertima Električnog orgazma (EO). Neke od njih, kao što je “Prljava mala devojčica”, bend nikad nije ni svirao uživo. A tokom 38 godina karijere, snimanja pesama za sopstveni bend, ali i saradnje sa Vladom Divljanom, kao i muzike za filmove, nakupi se pesama toliko da se sastavi lista od 25 songova koje slušaoci nisu mogli često da čuju uživo, a koje su zavredele pažnju.
Kako kaže, saradnja sa Magic Bush-om je usledela nakon poziva Gorana Vasovića iz grupe Eva Braun da nastupi na humanitarnom koncertu.
– Damjan iz Magic Busha me nazvao i predložio da sviramo “Lutku koja kaže ne”, što je meni bilo interesantno, jer ja jako volim taj album, koji je imao nesreću da je izašao u jesen 1991. godine. U tom trenutku se raspada Jugoslavija i zahuktava se građanski rat, tako da je malo ljudi bilo zainteresovano za dešavanja u rokenrolu. Album je nekako propao u pukotinu, nije bio promovisan. Bitna stvar oko svega toga je i da je Divljan posle mesec-dva od objavljivanja albuma otišao da živi u Australiju, pa nismo mogli ni koncertno da ga promovišemo. Tako da su sve te okolnosti uticale da taj album nezasluženo ostane nezapažen. Sviraćemo čak pet pesama sa tog albuma, koje konačno imam priliku da sviram. Ovo sve je zamišljeno kao jedan eksperiment, manje-više to će biti sad i nikad. Ja bih preporučio ljudima da dođu na ovih pet koncerata koji su zamišljeni kao neka turneja, jer je velika mogućnost da ako sad to ne čuju, možda nikad ni neće.
Za Gileta je vreme rokenrola kao pokreta prošlo, a zlatna dekada jugoslovenskog roka imala je svoj zenit sredinom osamdesetih godina. Posle toga je počelo ponavljanje i stagnacija.
– Za nas je rokenrol bio više od muzike, mi smo prema svemu tome imali religiozni odnos, prema tom načinu života, oblačenja, muzika je bila deo te priče. Danas je rokenrol jedan od muzičkih žanrova, pa čak i u okviru onoga što se naziva rokenrolom imamo podžanrove koje je izmislila muzička industrija, koja je tako odlučila, donela zakonitosti da bi zarađivala što više novca. Na taj način su i ubili ono što je bilo najvrednije u rokenrolu. Nema više divlje slobode i autentičnosti, sve je neka ravna linija, svi liče jedni na druge i niko tu ne odskače.
Frontmen Orgazma se osvrnuo i na stvari koje okupiraju ljude danas i preuzimaju primat u svetu. Po njegovim rečima, ljudi ovde mogu da se uvere da kapitalistička bajka nije ispala kako je planiralo.
– Još uvek ima dosta ljudi koji su zamišljali kapitalističku bajku i koji su se ceo život nadali kako će doći do velikog blagostanja kad kapitalizam dođe kod nas. Sad imaju priliku da vide kako to zaista izgleda i da to baš nije blagostanje, nego da je jedna vrlo brutalna i surova realnost koja dolazi sa kapitalizmom. Nažalost, nema više nazad. Međutim, kapitalizam počinje ozbiljno da trokira i u zemljama u kojima je već dominantan dekadama. Ne bih hteo da skrećem u političku priču, ali mislim da je trenutno situacija takva da je svet na raskrsnici. Možda će da nastavi da ide ozbiljnom stranputicom kojom vodi taj kapitalistički odnos prema svetu i to raspirivanje beskrajne pohlepe. Ja mislim da nas to vodi ubrzanom samouništenju. Ipak, želim da verujem da u ljudima postoji potencijal da uvide neke stvari. Možda će se to desiti u nekoj malo daljoj budućnosti, koju verovatno neću dočekati. Postoji šansa da ljudi ipak malo više pogledaju u sebe i da se okrenu duhovnom sadržaju, a ne toliko bezglavo da jure samo za novcem i materijalnim stvarima u životu.
U pesmi “Nebo” Orgazam peva: Al' ne dam svoje ideale/ I ješću snove umesto hleba/ Ja svoju sreću nosim sa sobom/ Ona je parče slobodnog neba. Na pitanje šta je za njega bunt, Gile je poručio da je to mladalačka stvar, te da on nije više u dobi u kojoj je čovek u nekoj pobuni.
– Svakako da se sećam tog perioda kad su ti stihovi nastali i koliko je meni to bilo važno. Bunt doživljavam kao jednu neminovnu fazu odrastanja, koja ima svoje dobre i loše strane. Čovek je najbuntovniji u životnom dobu kada ne zna baš mnogo stvari, a to je nezgodno, jer izlupa glavu o zidove u koje baš ne mora da udari. Ali u tom lupanju glave o zidove se otvori neka pukotina i nova sloboda koja do tada nije postojala. Ne bih mogao da kažem da je bunt isključivo pozitivan ili negativan, nekako ga u ovom životnom razdoblju vidim kao kombinaciju te dve stvari.
Seks, droga, nasilja i strah – epitaf jugoslovenskog rokenrola
Taj ciklus Zlatni papagaj - Igra rokenrol cela Jugoslavija - Seks, droga, nasilje i strah, zaokružio je sve. Onda se Jugoslavija raspala. Opet, na neki način, ona još uvek postoji, samo se ne zove više tako i neko te zaustavlja na nekakvim iscrtanim granicama. U kulturnom i duhovnom smislu, taj prostor i dalje živi kao jedna vrsta celine. To kažem, jer mi non-stop sviramo na tom prostoru. Za nas igra rokenrol cela Jugoslavija još uvek, samo se ne zove tako. Nema više Jugoslavije u kojoj je nastao EO i čija je smrt obeležena pesmom "Seks, droga, nasilje i strah". Danas se Jugoslavija zove region.
Nema komentara