Kantautorka iz Zagreba, Sara Renar, na muzičku scenu zakoračila je 2013. godine albumom „Djeca“ koji je izazvao pozitivne reakcije publike i kritike, a 27. oktobra nastupa u novosadskom baru Gerila, gde će promovisati svoj treći album „Tišina".
Iako je diplomirala arhitekturu, instrumente za merenje je zamenila onim muzičkim. Najveći uticaj na nju je ostavio novi talas, pre svega bendovi Ekatarina velika i Haustor. Kao omaž ovim bendovima na svojim koncertima često izvodi pesmu „Ona se budi“. Sara je u Novom Sadu prvi put nastupala 2014. godine na festivalu Poezika gde je osvojila nagradu žirija, a ovo joj je četvrti dolazak.
Kako bi definisala žanr kom pripada tvoja muzika i do kakvih promena je došlo od izdavanja prvog albuma?
Uvek mi je nezahvalno govoriti o žanrovima. Prvi album je bio savremeni pop rock – doduše sa raznim primesama – a drugi je već dobrano zagrizao u veće eksperimentisanje. A sad ovaj treći, „Tišina“, samo dalje istražuje u neočekivanim smerovima.
Da li si imala određeni zvuk koji si htela da postigneš i u čemu si pronašla inspiraciju za album „Tišina"?
Najviše me zanimaju atmosfere, kako zvukom sugerisati i podstaći neke emocije, misli, pitanja. Album se ne bavi lakim temama i ne očekujem da će svima sesti na prvo slušanje, ali to mi nije bio ni cilj.
Na tvom repertoaru nalazi se pesma čuvene beogradske grupe Šarlo Akrobata „Ona se budi“. Zašto si se odlučila da obradiš pesmu?
Priča sa „Ona se budi“ seže još iz dana kada sam sa umetničkim kolektivom „Montažstroj“ radila na predstavi „Mali čovjek želi preko crte“. Koliko mi je poznato, pesmu je prvo jedan makedonski hor obradio i u tom su obliku cure iz zbora „LeZbor“ preuzele aranžman, sa ključnom intervencijom u tekstu – „ti si moja“ u „ti si svoja“. U tom obliku se pesma preuzela za „Montažstrojev“ projekt i elektronski obradila, a ja sam je zatim na poziv benda „Justin’s Johnson“ po toj podlozi složila kao a cappela intro za gostovanje na njihovom koncertu (oni su je pak bili izvodili sa Darkom Rundekom), a kasnije se proširila u samostalnu pesmu. Ispalo je da se sjajno uklapa u set listu i zadržala se na koncertima.
Sve više mladih muzičara koristi looper kao instrument. Kada si prvi put otkrila njegove stvaralačke mogućnosti i zašto si se opredelila za taj vid kreiranja zvuka?
Originalno sam počela da koristim looper da bih doskočila nedostatku ženskih pratećih vokala koje sam zamislila u pesmi „Jesen“. Kako sam se više igrala i istraživala, shvatila sam koliko to moćno oružje može biti, pogotvo kada se u loop provuku i instrumenti. Malo pomalo sam izgradila karakterističan zvuk.
Da li misliš da alternativna kultura na našim prostorima ima snagu da stimuliše mlade i izbavi ih iz limbusa?
Muzika je apsolutno tu podsticaj. Ali da se ne zavaravamo, naši socio-ekonomski problemi su sistemski ukorenjeni. Kako vreme ide nisam sigurna da se značajni pomaci mogu napraviti bez radikalnog menjanja sistema.
U kojoj meri takmičenja i festivali pomažu mladim kantautorima da se probiju na muzičku scenu i koliko su tebi pomogli takvi nastupi?
Koliko god mislim da je takmičenje nezahvalna forma za muziku, jer kako ćeš kvantifikovati nešto što je u tom smislu nemerljivo, mislim da su festivali sjajna prilika da na jednom mestu okupi autore i izvođače koji razmenjuju iskustvo i publiku. Jako volim festivalske nastupe i puno su mi pomogli u karijeri.
Da li si imala poteškoća sa finansijskom podrškom s obzirom na to da na domaćoj sceni preovladava potražnja za dekadentnom muzikom?
„Dekadentna muzika“, to je baš pogođen izraz. Imam sreće da mi je rešeno stambeno pitanje u životu, u ovim kriznim vremenima je neka vrsta takve sigurnosti potrebna da bi se čovek uopšte mogao baviti ovako neprofitnom delatnošću. Ali s vremenom se zaista krug publike širi, uprkos opštem neukusu. Vidim pozitivan smer i to me drži.
Foto: Street Pulse
Nema komentara