U moru bezimenih, užurbanih, pametnih i “selfi” ljudi koji su zaposeli ovogodišnji Sajam knjiga, kao da se radi, kako reče Emir Kusturica, o sajmu automobila, izdvojen, na svom malom ostvcetu, daleko od halabuke, sedeo je Raša Popov i dočekivao kupce svoje nove knjige pod nazivom „Neobične priče o sportistima sveta i Srbije”.
Foto: Radovan Ciganović
U novoj knjizi Radivoja Raše Popova mogu se pročitati zanimljive priče o događajima iz života nekih od najpoznatijih sportista svih vremena, kao što su Džesi Ovens, Vilma Rudolf, Airton Sena, a mesto u ovom društvu pronašli su i neki aktuelni sportisti poput Andresa Inijeste, Ane Ivanović ili Novaka Đokovića. Povodom izdavanja “Raša istraživač”, novinar, glumac, književnik, ali pre svega poznato lice u onom “moru”, bio je gost svoje izdavačke kuće i potpisivao je knjige na štandu Buklenda (Bookland) na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.
I kao što svaka generacija odrasta uz neki dečiji program – naši roditelji odrastali uz Miću i Aćima iz serijala „Na slovo na slovo”, naša starija braća i sestre uz Branka Kockicu – tako smo i mi generacija koja je odrasla uz „Šešir bez dna” i „Fazone i fore”, gde se pod “našom generacijom” misli se na sve one koji se (s)klanjaju bolonjskom sistemu, a premladi su da bi se sećali rata. A Raša Popov bio je jedan od idejnih tvoraca i realizatora tih kultnih emisija. I kako ga onda ne nazvati poznatim licem, bez obzira što ga ne poznajete zvanično, kad ovog, sada već veoma starog, ali i dalje dečakolikog čoveka, znamo bolje od mnogih koji nas okružuju svakodnevno. Jer on nas je okruživao od malih nogu. Prepoznali bi mi njega, ali ne i on nas. Tu su ona ista brada i brkovi, tu je onaj isti šešir, ali tu su i oči – ovoga puta zamagljene, umorne i snene, a ne čile. I takvih usahlih očiju Raša Popov započinje razgovor o svojoj novoj knjizi.
– Godine 1936. bila je Olimpijada u Berlinu. U tu čast naš romantični sportski novinar Ljubomir Vukadinović napisao je za nas, tadašnju decu, knjigu o sportu. Meni je otac poklonio tu knjigu kada sam imao 8 godina. Ja sam je pročitao mnogo puta u životu i evo, u svojoj 82. godini rešio sam da napišem svoju knjigu o sportu, jer znam da deca to vole. Ima i odraslih koji idu na sportske utakmice, ali tamo divljaju. Odrasli brukaju sport, a deca su istinski ljubitelji sporta.
Priče u vašoj knjizi nisu o rezultatima, već o zanimljivostima iz života sportista. Postoji li još nešto što ste želeli da kažete u njima, osim da zabavite decu?
– Ove priče pre svega treba da ih zabave, ali ima i poučnih. Na primer, dve priče su o tome kako su deca savladala dečiju paralizu i kasnije postali svetski uspešni sportisti. Prva je o Hirošinu Furuhašiju, japanskom plivaču, a druga je o Vilmi Rudolf, najviđenijoj sportistkinji 20. veka, koja je na Olimpijadi u Rimu osvojila 3. zlatne medalje. To su dve priče kojima sam hteo da ohrabrim decu, da pokažem da u mladoj deci postoji snaga ozdravljenja.
Možemo li uskoro da očekujemo nešto novo od vas?
– U junu sam prestao da pišem, ova knjiga me je mnogo iznurila, pa mi je trebala pauza. Sada se nosim mišlju da napišem jednu vrstu psiholoških istina o deci. Recimo deca vole da jedu retku i neobičnu hranu. To je Ana Frojd, ćerka Sigmunda Frojda, navela u svojoj knjizi Psihoanaliza deteta kao jednu od psiholočkih tajni dečijih ćefova i ćudi, a ja se sad odvažavam da počenm da pišem o takvim stvarima, da napravim popularnu psihologiju za decu.
Ima li u Srbiji kvalitetnih pisaca za decu koji bi mogli da nastave vašim stopama?
– Naravno da ima. Ovog septembra sam upoznao Lava Lukića. On je tek dečak, kovrdžavi plavušan. Napisao je tako originalne pesme za decu da je to novi Ljuba Ršumović. Najlepša i najčudnija pesma Lava Lukića je Skarabudž. To je pesma o tome kako je on imao neki domaći zadatak pa ga je skarabudžio. Nema kraja naviranju talenata u srpskoj književnosti. Lav Lukić, o njemu će se čuti kad ja budem otišao sa ovog sveta.
Nema komentara