OLIVER NEKTARIJEVIĆ: Rokenrol je sloboda

Pevač benda “Kanda Kodža i Nebojša” Oliver Nektarijević voleo bi da ga pamte kao dobrog oca i muža, ali nije siguran da li će se to ostvariti jer, kako kaže, jedino što mu je sada bitno jeste da živi svoj život i da sačuva veru, nadu, ljubav i stav. 

Ime grupe osnovane 1991. godine u Beogradu nastalo je kada su članovi čitajući stare prevode Dostojevskog uzeli arhaizme za naziv benda – kanda (valjda), kodža (mnogo) i Nebojša (ime deteta koje je živelo u istom bloku kao i jedan od članova ove grupe). Izdali su osam albuma do sada, među kojima su i „Igračka plačka“, „Prekidi stvarnosti“, „Deveti život“, „Manifest“ i poslednji „Volja za noć“ koji je izašao prošle godine. Politički angažovanim albumom „Igračka plačka“, grupa se devedesetih probija u vrh jugoslovenske muzičke scene, sa zvukom alternativnog i progresivnog rokenrola. Devedesetih se prikuljučuju Otporu, a novembra i decembra 1999. godine “Kanda Kodža i Nebojša” nastupa u 12 gradova za vreme „Silence won't do“ turneje protiv Zakona o informisanju, u organizaciji B92. Grupa se 2001. godine povlači, da bi novi sastav 2005. godine objavio album „Prekidi stvarnosti“ koji je izabran za najbolji domaći album u izboru internet magazina „Popboks“. Nastupali su nekoliko puta na velikim festivalima poput Egzita, a ovih dana sviraju za one ljude, kako Nektarijević kaže „sa očigledno više-manje sličnim ukusom, eventualno koliko toliko sličnim životnim stavovima i tripovima“.

Kada je sve u redu i kada je svaki dan siguran?

U poslednje vreme mi se čini da to vezujem za bezbrižnost i da mi na neki način ona sve više fali. Možda njeno češće odsustvo dolazi s godinama, možda s nečim drugim. Svakako sam je željan i uvek je dobrodošla. Mislim da je osećaj bezbrižnosti jedan od najlepših u životu.

Da li si oivičen granicama ili smatraš da one ne treba da postoje?

Osećam se kao čovek koji je oivičen granicama, a mislim da je dobro što neke stvari imaju granice, a da je jasno da skoro sve ima granice. Ne znamo da li ih svemir ima ili neke emocije u pojedinim slučajevima i slično. Nažalost, često mi se učini mogućim da je jedino što sigurno nema nikakvih granica ljudska glupost.

Da li je onda krucijalno za umetnika da „pada u svest“? I šta znači biti svestan?

Ta pesma,u stvari, govori o nekoj fobiji od svesti, o trenutku kad pojedinac radi na tome da ostane van nje i još moli nekog ko je sa njim da mu u tome pomogne. Obično se rečenicom ”pašću u nesvest” izražava prirodan strah pojedinca da mu se to ne desi ako oseti nekakvu slabost. Ovde se dešava suprotno i ukazuje se na strah od padanja u svest, to jest želja da na neki prirodan ili veštački način pojedinac ostane ušuskan u nekom stanju gde nije primoran da zna šta se tačno dešava sa njim i oko njega. S tim što se, naravno, dešava da se do najboljih stvari dođe nesvesno i to mislim najčešće upravo u umetnosti, ali pesma nije o tome. Mislim da je prilikom sticanja svakog ljudskog iskustva, a posebno prilikom sprovođenja neke odgovorne aktivnosti, prisustvo što višeg stepena svesti veoma značajno. U umetnosti takođe.

Erika Jong je izjavila da. ako ne rizikuješ ništa, zapravo rizikuješ sve. Koliko je, onda,  bitno da rizikuješ svesnost i kako se to odnosi na vašu muziku?

Pa to na našu muziku može da se odnosi samo utoliko što je u startu jasno da mi od toga što radimo nikad nećemo imati neki veliki uspeh, slavu ili materijalni dobitak. Tako da bi moglo da se kaže da spadamo u tu kategoriju koja ne rizikuje ništa. Radimo isključivo ono što volimo i što se nama sviđa, za sebe i za ljude sa očigledno više manje sličnim ukusom, eventualno koliko toliko sličnim životnim stavovima i tripovima. S druge strane, bavljenje muzikom onako kako se mi njome bavimo može da podrazumeva neke, nadam se, minimalne rizike po naše zdravlje i slično, ali to može da se kaže za bilo koji posao kojim se bilo ko bavi i za žvot uopšte. Kod nas postoji i neka vrsta rizičnog odnosa prema budućnosti, jer smo van sistema, niko nema dan staža, socijalno i tako dalje. Smešno.

Da li bi da možeš ispočetka našao posao sa stažom i socijalnim ili bi i dalje radio ono što voliš? Šta je veća cena prema tvom mišljenju?

Pa stvar je u tome što pojedini ljudi koji se bave rokenrolom nisu izabrali rokenrol koliko je on izabrao njih. Mislim da se to odnosi na većinu ljudi koja se bavi kreativnim stvarima na kvalitetan način, posebno na one koji se bave umetnošću, a to što je meni ili nama problem da izlazimo na kraj sa izvesnim praktičnim stvarima delom govori o nama i našim manama.

Izjavio si da „noć pripada onima koji traže nešto drugo“ – gde se traži to drugo, da li u kafani? Koliko zapravo ideologija kafane može da iznedri ideologiju? I da li album „Kafane i rokenrol“ predstavljaju oksimoron u Srbiji?

Mislim da većina vlasnika bilo kakvog ugostiteljskog objekta kod nas taj objekat zove kafana. Sto puta sam čuo kad neki najgotivniji lik koji drži najgotivniji kafić kaže: „Idem da zatvorim kafanu“. Nekako, to je ta reč koja se odnosi na sve to, gde ljudi, obično uz neki žamor sede, zezaju se, piju, pa nekad i jedu i tako. To je jedno. Drugo, postojalo je jedno vreme u našem životu, kraj osnovne, srednja škola i ono što je dolazilo posle, kako za koga, kada je po Beogradu bilo dosta nekih raspalih neprivatizovanih kafana u kojima su uglavnom visile neke, mogu slobodno reći rokenrol ekipe i to tako da, kad bi ušetala neka ekipa koja to nije, ona se, kao po nekakvom pravilu, prilagođavala tim rokenrol ekipama, kakve god one bile. Recimo, u kafani Manjež, kod SKC-a, u jednom ćošku su visili hipici, u drugom pankeri, u trećem neki bluzeri ili neka alternativa, u četvrtom neki vojnici, u petom neki radnici alkosi, a i svi ovi prethodni su često bili alkosi, o kelnerima da ne govorim kakvi su bili alkosi i kako su dobro kapirali sve ove ekipe u kafani. Naravno, ceo taj, takozvani, rokenrol milje se uglavnom sastojao od nekih srednjoškolaca, studenata, raznih matorih i mladih besposličara i tako, ali svakakvog sveta je bilo. Tu se i duvalo najnormalnije i bila je veoma slobodna, šarmantna, intelektualno boemska atmosfera. E, u toj pesmi se najviše misli na te i takve kafane kojih sad slabo ima, ali valjda će ih opet jednom biti i to, voleo bih, kao pečuraka posle kiše, kao nekad. U stvari, i sad ima mesta sa takvom atmosferom, samo su drugačije spakovana. Klubovi i to. Ali kao što sam rekao na početku, meni gazda  kluba kaže: „Evo dolazim, samo da zatvorim kafanu“.

Poslednji album „Volja za noć“ implicira Ničeovu „Volju za moć“. Album se bavi filozofijom kroz muziku. Koliko je tebi filozofija života važna i od čega bi trebalo da se čovek sastoji?

Volja za noć je metafora suprotnosti volji za moć koja je uzrok većine lošeg što se dešava čovečanstvu. Mislim da čovek treba da neguje vrline – ljubav, toleranciju, da oseća empatiju prema onima koji preživljavaju teške trenutke. Da se zeza, ali da ima obzira prema drugima. Da razmišlja, uči, radi na sebi psihički i fizički, da pazi na zdravlje, na sebe i okolinu, da stvara, ali i da uživa što više u svemu, u onome čime se bavi, ako je moguće. Najsrećniji su oni koji rade ono što vole i žive od toga. Dalje, čovek treba da uživa u tekovinama seksualne revolucije. A ponekad čak i u stvarima koje su štetne za njega, posebno ako ima meru i ako se radi o nekom odušku jer je to onda  kompenzacija, što znači da te štetne stvari na kraju mogu biti više korisne nego štetne. Ne znam tačno šta sam sad rekao, ali nema veze, pitanje je delikatno i zahteva duže i ozbiljnije bavljenje, ja sam sad odgovorio malo na brzinu.

Protiv čega se uvek boriš kroz muziku?

Protiv zla, gluposti, mržnje, netolerancije, nasilja i sličnih pojava. Rokenrol daje i pojačava osećaj slobode. Rokenrol je sloboda.

Koliko vam je kao bendu bilo teško da se borite protiv devedesetih? „Igračka plačka“ je album sa jasnim stavom. Kada će „proći i njihovo“?

Verujem kao i svim normalnim ljudima koji su, kao što svi normalni jesu, znali koliko je taj  režim devedesetih bio veliko zlo i kako su se užasne stvari dešavale pod njim i zbog njega. Jedino, nama je, kao i svima hajde da kažem klincima, pošto smo sazrevali sa zakašnjenjem, bilo lakše. O klincima se uvek najviše brine, a njima je uvek lakše. Najteže je bilo ljudima sa regularnim poslovima, porodicama i slično. Klincima je zajebano samo ono što ih čeka kad porastu. Al' onda više nisu klinci. Jedino što su devedesetih klinci ginuli u nekom idiotskom ratu i to je najgore što se tih godina dešavalo. To što su toliki ljudi ginuli. I klinci i odrasli. Muškarci, žene. Svi. Mi smo kao pojedinci u borbi protiv toga davali svoj skromni doprinos uglavnom tako što smo pokušavali da izbegnemo vojsku i praktično proveli deset godina dobijajući batine od murije po gradu. A kao bend smo se takođe borili na neki pasivan način tako što smo izražavali neki svoj stav kroz muziku i odbijali svaki vid saradnje sa režimom i njegovim medijima koji i danas postoje i mnogo im je dobro. Kao što postoje i recidivi režima devedesetih u današnjoj vlasti. I njima je uglavnom mnogo dobro. Kao što postoje akteri kulturnog genocida među koje spadaju i ti mediji i ti političari i kontroverzni biznismeni i turbo folk. I njima je mnogo dobro. I oni koji su bili aktivna politička opozicija tog režima su uglavnom profitirali i tad i sad. I njima je uglavnom mnogo dobro. Kao i onima koji su u dilovima sa raznim vladinim i nevladinim organizacijama. Kad će proći? Teško pitanje. Trebalo je odavno. Kome nije baš toliko dobro?  Nezavisnima koji iz tih socijalnih i političkih previranja i borbi nisu izvlačili lični interes i materijalnu korist.

Kako onda da živiš u trenutku, u mestu gde jesi i sa ljudima kakvi jesu? I šta ako ne možeš? Da li onda kao u pesmi „ne služiš ničemu“?

Ne služim ničemu najviše u kontekstu nesluženja sredini u kojoj ne postoji skoro ništa čemu veruješ, u kojoj vladaju bahatost, nepismenost, neznanje, prizemnost, nevaspitanje, bezobzirnost, mržnja, nasilje, neukus, glupost, prevara; u kojoj su turbo folk, žuta štampa i instant estradna literatura  nekakav kulturni nivo. Pritom, ovu našu stranu, establišment marginalizuje samo zato što mu to odgovara, ona uopšte nije toliko slaba kako je oni predstavljaju. A pod ovom našom stranom podrazumevam sve što stoji nasuprot trenutnom srpskom kulturnom i socijalnom mejnstrimu i višedecenijskoj političkoj demagogiji. Njima ne odgovara ništa misleće i kvalitetno. Najbolji pisci, na primer, jedva čekaju da zapale negde. Ogroman procenat najboljih studenata još uvek prvo želi da ode odavde. Ali tu postoji jedna kvaka. Ovo što sam imao da primetim zbog čega ne služim ničemu odnosi se na ceo svet. Srbija jeste među najgorima, ali te stvari koje su razlog da ne služim ničemu nigde nisu mnogo drugačije.

Bertold Breht je izjavio da postoji pet teškoća u pisanju istine (hrabrost da se piše istina, pamet da se prepozna, umeće da se učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da se proširi među mnogima). Koja je tvoja teškoća i ima li je?

Ima. Samo kod mene nije sve tako određeno i zabeleženo i nema neki red i nije rezultat ozbiljnog razmišljanja i analize kao kod Brehta, koji je napravio sistem. Kod mene je sve to uglavnom stihijski, haotično, sa paničnim i anksioznim momentima i epizodama, sa iracionalnim strahovima da nešto ne mogu, neću moći, kako ću i slično. Očekujem uskoro ta dešavanja, jer uglavnom dolaze posle završenog albuma, onda kad počinje da se radi novi i traju dok on ne bude gotov. Kao drugo stanje i porođaj, znam da će mi teško pasti ta mučenja, te kreativne krize, ti strahovi da ne mogu ništa dobro da smislim, ali nadam se dobrom ishodu, onakvom kakvi su bili ovi do sada.