Četiri godine nakon požara u „Kontrastu“ i čak osam godina posle slične tragedije u kafeu „Laundž“, građani Novog Sada nisu zaboravili na četrnaestoro mladih ljudi koji su tada izgubili život i svaki put kada se pomenu ovi događaji, većina oseća nepravdu, nerazumevanje, bes, ali i nepoveenje u one koji tvrde da se tako nešto više nikad neće ponoviti.
(foto: O radio)
Jedna od tih Novosađana je i Mia Knežević, pripadnica mlađe generacije reditelja, koja je odlučila da svoja osećanja pretoči u pozorišnu predstavu pod nazivom „Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali“ koja će svoju premijeru imala 27. septembra na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta.
Za Univerzitetski odjek Mia Knežević govori o specifičnom postupku pripremanja predstave, svojoj želji da utiče na svest pojedinaca i podstakne ih na promenu, ali i o stanju kulture i teatra u Srbiji, kao i o svom doživljaju umetnosti i njenih moći.
Tema predstave „Požar“ tragična je, ali i prilično neuobičajena. Šta si njome želela da postigneš? Da li ovim putem postavljaš neka neizbežna, nerazjašnjena pitanja ili pokušavaš da daš odgovore na njih?
Predstava je reakcija na realnost, pokušaj da se utiče na širi uvid o uzrocima i posledicama dveju najvećih tragedija koje su pogodile Novi Sad još od 1942. godine. Pitanja ima bezbroj, odgovore još uvek čekamo.
Proces pripremanja i postavke predstave takođe je neobičan i interesantan. Koliko je bilo teško sastaviti dramski tekst isključivo iz svedočenja, izjava i ostale arhivske dokumentacije?
Ovo iskustvo bilo je nešto novo i za mene i za kolege koji su radili na predstavi. Bilo je kompleksno i zahtevno. U ovakvom postupku sklapanja teksta bitno je napraviti “montažu” od faktografije i intervjua, i imati skrupula u odnosu na ono što su ljudi izgovorili, da bi se predstava napravila. Dakle, ostati apsolutno dosledan onome što su ljudi ispričali, a istovremeno pronaći u tome scensku dimenziju i vrednost. Likovi ne postoje u klasičnom smislu, jer su u pitanju ljudi koji su živi i stvarni, od čijih svedočenja i istinitih iskaza se pravi građa za predstavu.
U okviru naziva komada stoji i „Tamo gde smo ostali“. Na koga se to tačno odnosi? Da li se stvarno kao društvo nismo pomakli od 2012. godine i tog nesrećnog događaja, drugog u nizu?
Da, to se metaforično odnosi kako na žrtve, tako i na društvo koje je „tamo i tada ostalo“. Gospodin Branko Miladinović, otac Tamare Miladinović, jedne od nastradalih devojaka u „Kontrastu“, vodi strašnu bitku da se nešto promeni. Potrebno mu je mnogo više podrške da bi se nešto zaista i dogodilo po tom pitanju.
Često postavljam ovo pitanje ljudima iz sveta pozorišta, ali se u ovom kontekstu prosto nameće. Ima li pozorište i dalje moć da pokrene i menja stvarnost ili je njegovo vreme u tom smislu prošlo?
Evo videćemo. Verujemo da ono može puno da utiče na svest pojedinaca. Svestan pojedinac je sistem, a ne papir na kojem piše neki loše sastavljen zakon.
Svi smo svesni u kakvoj je situaciji kultura u Srbiji, ali šta se dešava kada je teatar u pitanju? Da li je problem samo u nedostatku novca ili nedostaje i nešto drugo?
Najveći problem je što nema svesti o tome koliko je kultura za jednu naciju bitna. Za tradiciju i identitet. Ne postoji vizija, ideja, svest. A kada nema svesti, onda fali i potreba. Mislim da su umetnost i sport jako važni za kolektivni duh, jer svojom veštinom stvaraju empatiju i identifikaciju kod publike sa sadržajima koje pružaju. Preko toga se izgrađuje zdrav duh nacije, jer i sport i umetnost imaju moć da utiču na široku publiku. Dakle da se vratim na tvoje pitanje – mislim da nema para zato što nema ko da ih izdvoji i da kaže: „Ovo nam je važno“.
Ti se, ipak, kontinuirano baviš prilično ozbiljnim temama u svojim predstavama. Znači li to da ima nade i za mlađe reditelje, koji ne žele da se prilagode i utope u, da ga tako nazovem, kabaretsko-humoristički žanr koji nastavlja da privlači našu publiku?
Nemam utisak da se reditelji ne bave ozbiljnim temama. Nema ozbiljnije stvari od komedije. Humor u svojoj suštini samo okreće nešto što nam je svima poznato kao činjenica. Tako da mislim da žanrovi ne treba da se takmiče, u smislu koji je bitniji i značajniji. Sve je jednako bitno dok je iskreno i dok nas se tiče. Ima mesta za sve stilove i ukuse, samo što nema prave kulturne politike. Publika treba da bude otvorena prema svemu što je se lično tiče. Ne treba da se bojimo teških tema, jer nam se od njih neće ništa loše dogoditi. Svakako ništa lošije od onoga što nam se već dešava u životima.
Pored pozorišnih predstava do sada si režirala i nekoliko kratkometražnih filmova. U kojem od ovih vidova umetničkog izražavanja pronalaziš više zadovoljstva i slobode?
Ne pravim razliku, volim oba medija. Mislim da su silni, moćni, volim da ih upoznajem, istražujem i razumevam do kojih granica mogu da služe izražavanju ljudske prirode.
Nema komentara