Mlada kantautorka Ana Ćurčin svojim melanholičnim izvedbama pesama Nila Janga, Brusa Springtina i Džefa Baklija svojevremeno je veoma brzo osvojila domaću publiku. Autorskim pesmama na engleskom jeziku „I can‘t“ i „Cut loose“ i žanrovskim poigravanjem od bluza do američkog folka postala je jedan od nosilaca srpskog amerikana pravca, za koji se sada slobodno može reći da se oblikovao i kod nas.
foto: Emma Szabo
Sa frontmenom benda „Strej dog“ nastupala je na festivalima Egzit, Mikser, Trenč taun i Arsenal Fest, a prošlog proleća bili su i na evropskoj turneji. Koncertom u Studiju 6 Radio Beograda, 21. januara, obeležila je dve godine prisustva na muzičkoj sceni i najavila svoj prvi studijski album.
Izjavila si da te je do sada u pisanju najviše inspirisao strah. Da li je to bio glavni pokretač i u stvaranju novih pesama?
Nisam sigurna da je strah baš inspiracija, ali da je prisutna tema kojom se aktivno bavim – jeste. Da li je jedina – nadam se da nije. Međutim, tačno je da u ovom trenutku na neki način ne mogu da pobegnem od toga. Ne umem da definišem baš najveću inspiraciju. Najviše sam inspirisana kad dosta radim ili, evo jednog klišea, kada mnogo toga osećam!
Šta si otkrila o sebi pripremajući ovaj album?
Stalno otkrivam nešto. Učim o muzici i otkrivam nove stvari u radu, slušam, istražujem, stičem nova znanja i širim neki svoj „instrumentarij“ jer sam u novim vodama. Mislim da mi je za sada otkriće to neko „svakodnevno održavanje temperature“ u kojoj nastaju stvari. Kada muzika postaje sastavni deo života i dešava se kao i svakodnevica, nastaje i postaje prisutna kao bilo koja druga aktivnost.
Imaš novi bend. Da li je zbog novih ljudi, energije i ideja došlo do znatnih žanrovskih promena?
Već izvesno vreme se trudim da formiram ekipu s kojom ću raditi. Drago mi je da uspevam da nalazim ljude koji su mi bliski po senzibilitetu, a i odlični su muzičari. Goran Grubišić je, takođe, u ekipi. On mi velikodušno pruža svoju kreativnu i emotivnu podršku i u planu je da sviramo zajedno. Volim da nastupam sama i radiću to, ali drago mi je da imam i priliku da nastupam sa bendom. Sviđa mi se što se atmosfera i emocija menjaju kad je oko mene bend. Zapravo, čini mi se da bend unosi neku pozitivnost u pesme i to mi je zanimljivo, pesme postaju ritmičnije, dobijaju neke nove slojeve. S druge strane, i dalje tražim zvuk koji mi je tačan, ali i izgleda da ću to verovatno raditi sve vreme.
Tvoja muzika, kao i muzika drugih izvođača amerikane, melodično je i po senzibilitetu bliža publici sa naših prostora nego neki drugi popularni žanrovi, ali vi ste i dalje alternativni. Kako ovo objašnjavaš?
Autorska muzika, valjda, uglavnom odlazi u alternativni koš. Iako žanrovski nismo strogo definisani, mi i dalje pevamo na engleskom, a to je za naše podneblje, svakako, alternativa. S druge strane, mislim da se ove granice sada prelaze za tili čas jer je mnogo toga danas pitanje „hajpa“, promocije i pravog trenutka.
foto:Emma Szabo
Ono što je najalternativnije u celoj priči je vaš način produkcije. Koje su poteškoće i može li se ova scena širiti samo uz pomoć entuzijazma grupe ljudi?
Čini mi se da je za sada samo tako moguće. Barem je to moje iskustvo. Trudimo se da radimo mnogo putem nastupa, raznih aktivnosti i projekata. Tražimo podršku i usmeravamo stvari na neki sistematičniji način, ali bez entuzijazma grupe ljudi ništa od ovoga se ne bi desilo.
Tvoja muzika dostupna je besplatno na internetu i ti podržavaš ovaj vid promocije i komunikacije sa publikom. Da li će tako ostati i nakon izlaska prvog studijskog albuma?
Mislim da hoće, barem neko vreme. Pored te podrške, takođe, mislim i da muzičari treba da žive od svoje muzike, tako da podržavam i kreiranje adekvatne infrastrukture odnosa između publike i izvođača i kreiranje funkcionalnog tržišta kod nas, kako ’fizičkog‘ tako i digitalnog.
Kantautorska scena jača i u regionu. Sve više je muzičara koji eksperimentišu sa indi-rok, kantri i folk žanrovima. Misliš li da je došlo do žanrovskog zasićenja u prethodnim godinama?
Hm…Pa nisam sigurna. Mislim da smo jednostavno mnogo slušali ovu muziku i da smo se možda nesvesno s njom i povezali. Podršku smo pronašli u tome što ta scena negde postoji i odlučili smo da se i sami oprobamo. Mislim da nam je važna ’emotivnost’ koju nosi ova muzika jer putem nje autori komuniciraju sa publikom nezavisno od jezika.
Kako je biti devojka sa gitarom u vremenu u kojem vlada elektronska muzika?
Meni je želja da se ti svetovi uvežu. Počela sam s gitarom i mislim da je to moje polazište, jer je gitara moja podrška i pratnja kad sam sama. Odgovara mi dinamički, ritmički, estetski. Videćemo šta će se dalje desiti, uopšte ne želim da se zatvaram samo u svetu akustičnosti.
Tvoje pesme, način izvođenja, pa i studijski koncert 21. januara, intimno i neposredno komuniciraju sa publikom. Koliko je teško ostvariti takav kontakt i da li se nekada uplašiš ’ogoljenosti’ pred publikom?
Takav ambijent mi je blizak i volim kad postoji ovakva komunikacija sa publikom. A što se tiče ogoljenosti, uplašim se svaki put, ali to je za mene nešto što i dalje istražujem, opipavam šta je i gde je ’pravo mesto’.
Nema komentara