Pravo na okupljanje, izražavanje nezadovoljstva i različitosti u Srbiji svake godine pred organizovanje „Parade ponosa“ postaje predmet polemike koja ovu državu iznova i iznova deli na suprotne polove.
foto: gsa.org.rs
Prvi Prajd organizovan je u Srbiji 2001. godine u Beogradu, pod sloganom „Ima mesta za sve nas“. Ovaj slogan će biti demantovan i pokazaće da je srpsko društvo u tom trenutku bilo spremno za sve, samo ne i za primenu Ustava. Neredi koji su se tom prilikom dogodili, ostavili su iza sebe više od 40 povređenih učesnika ali i izostanak reakcije Vlade. Narednih godina država je zabranjivala ovu protestnu šetnju, uz obrazloženje da je to skup izuzetno visokog rizika. U slučajevima kada je Parada dobijala zeleno svetlo, što se, nažalost, desilo svega nekoliko puta, dolazilo je do velikih nemira.
Trend nasilja koji se pojavljivao uporedo sa borbom LGBT aktivista za njihova prava stvorio je pogrešnu sliku u društvu koje je, umesto da osudi huligane i one koji ugrožavaju živote učesnika Prajda, krivicu svaljivalo isključivo na same organizatore i učesnike. Ovakvim stavom društva, žrtva je dobijala status zločinca.
Za ovih 14 godina, Srbija je nekoliko puta padala na popravnom iz ispita tolerancije i borbe za ravnopravnost. Borba za demokratiju i liberalizaciju društva, koja je svoj vrhunac dostigla petooktobarskom revolucijom, pokazala se uzaludnom, barem kada je reč o primeni Ustava i zakona. Demokratija se od tada implementira selektivno, uz zabludu da je mišljenje većine jedina demokratska tekovina koja je relevantna.
Povodom „Nedelje ponosa“ i predstojećeg „Prajda 2014“, za „Univerzitetski odjek“ govori član organizacionog tima „Beograd prajda“ Goran Miletić. On je izneo svoje mišljenje o položaju pripadnika LGBT manjine u Srbiji, stavovima njihovih neistomišljenika, kao i o podršci koju država pruža seksualnim, ali i ostalim manjinama.
foto: Boban Stojanović, Maja Mićić i Goran Miletić (s leva na desno) (Goran Miletić-Facebook)
Koja prava LGBT zajednica u Srbiji traži, a koja su joj uskraćena u odnosu na ostatak društva?
Odgovor je krajnje jednostavan – LGBT zajednicu čine građani Srbije prema kojima postoji otvorena pretnja nasiljem i diskriminacijom ukoliko izraze jedan od svojih identiteta, u ovom slučaju seksualnu orijentaciju. Prava koja su uskraćena zavise od slučaja do slučaja, a najdrastničniji slučajevi su se ticali i kršenja prava na život (slučajevi transrodnih osoba koje su ubijene).
Kakav je položaj jednog prosečnog pripadnika LGBT manjine u našoj državi?
Osobe iz LGBT zajednice i dalje u velikoj meri nisu u mogućnosti da bez bojazni iskažu svoj seksualni identitet u školi, na fakultetu, na poslu, na ulici ili bilo gde drugo. Štaviše, nije u pitanju samo aktivno iskazivanje seksualne orijentacije, već i sama sumnja da neko pripada LGBT zajednici (bez obzira na to da li je zaista pripadnik zajednice) ga dovodi u situaciju da bude žrtva nasilja ili diskriminacije u različitim situacijama.
Na kojim nivoima se vrši diskriminacija pripadnika ove manjine u svakodnevnom životu?
Diskriminacija postoji u pristupu pravdi, u zapošljavanju, pravu na slobodu okupljanja i mnogo drugih situacija. Ova diskriminacija uglavnom nije direktna (npr. „neću da te zaposlim zato što si gej”), već je najčešće indirektna. Ovaj oblik diskriminacije je takođe sankcionisan našim zakonima (izmišljanje naizgled neutralnih razloga da nekoga ne zaposlite iako je pravi razlog seksualna orijentacija).
Parada ponosa - nužda ili način da se isprovocira konzervativna strana Srbije?
Ustavom zagarantovana prava, kao i korpus prava koja su zagarantovana međunarodnim dokumentima koje je ratifikovala Srbija, imaju uvek u sebi jasnu i nedvosmislenu garanciju slobode okupljanja. Ovako garantovana sloboda je veoma dobro tumačena od strane Evropskog suda za ljudska prava, koji je u jednom slučaju jasno rekao da se sloboda okupljanja mora poštovati bez obzira na to „o koliko maloj ili nepopularnoj grupi se radi”. Prema tome, nije odlučujuće šta misle oni koji se nekom skupu protive. Dok god nema nasilja i mržnje u nekom skupu, on mora biti dozvoljen.
Zašto je građansko pravo na okupljanje i izražavanje nezadovoljstva, kada je u pitanju ova grupa, toliki trn u oku našeg naroda?
Uzroci sežu do prošlog veka i Miloševićevog vremena. Posle komunizma, kada je nasilje nad svima koji nisu „mi” bilo potpuno neprihvatljivo i jasno sankcionisano, došao je period obračuna sa svima koji su „oni”. Ratovi u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu bili su zgodni poligon za erupciju nasilja, ali kada su jednom završeni valjalo je pronaći zgodne mete i unutar Srbije. Nažalost, promene 2000. godine nisu donele boljitak u bilo kom smislu i nasilnici i dalje daju sebi za pravo da odlučuju, ne samo ko ima pravo da se okupi, već i ko ima pravo da živi negde u Beogradu, kada postoji namera da se pripadnici romske zajednice presele na neku lokaciju u Beogradu.
Potpuno je pogrešno mišljenje da su građani protiv slobode okupljanja. Prema istraživanju koje smo radili prošle godine sa Ipsos-om, skoro 70 odsto građana Srbije nema ništa protiv mirnog okupljanja pripadnika LGBT zajednice. Oni imaju problem sa nasiljem do koga bi tada došlo, a za to nismo odgovorni mi, već huligani za koje je odgovorna država i koja i dalje ništa ne radi po tom pitanju.
foto: Zorana Jevtić
Kako reagujete na izjave političara koji indirektno osuđuju održavanje Prajda i direktnu osudu Srpske pravoslavne crkve?
Ne bih se složio da ove godine ima političara koji osuđuju održavanje Prajda na bilo koji način. Jedini izuzetak je Dragan Marković Palma, dok izjave onih koji pokušavaju da dobiju političke poene i uđu u Parlament kao što su Dveri i slične stranke ne vredi komentarisati. Međutim, podrška političara je verbalna, a veoma retko konkretna. Stav SPC je poznat odranije i tu nema ničega novog, mada je ono što je ove godine saopšteno mnogo oštrije i prepuno neistina. Zbog toga ne treba komentarisati stav Crkve.
Često možemo da čujemo u društvu pitanje: Zašto oni pradiraju, koja su to njima prava oduzeta? Da li su organizatori Prajda, ali i ostale LGBT organizacije, dovoljno uradile kada se radi o edukaciji i informisanju stanovništva?
Edukacija i informisanje se ne mogu izvršiti za kratko vreme i to je proces koji traje. Promene se dešavaju, ali sporo i to upravo zahvaljujući LGBT organizacijama. Međutim, skretanje pažnje na probleme putem protesta je veoma normalno, legitimno i legalno pravo u svakom demokratskom društvu. To čine svi oni koji smatraju da su im prava ugrožena i da je taj vid protesta neophodan, pa tako i LGBT zajednica.
Kakav položaj homoseksualno orijentisanih pojedinaca očekujete uskorijoj budućnosti? Možemo li očekivati progres, stagnaciju ili dodatno ugnjetavanje?
Ja svakako očekujem poboljšanje, ali će do napretka dolaziti veoma sporo, kao što je to slučaj i sa poštovanjem ostalih ljudskih prava u Srbiji. To je žalosno, jer jedan deo društva misli da će se nešto užasno desiti ako izvršite određene reforme i poboljšate položaj ljudi onako kako je to učinjeno u državama koje imaju punu demokratiju.
Poglavar SPC-a patrijarh Irinej izjavio je da učesnici Prajda mogu da paradiraju isključivo od svog novca, čime je uzrokovao lavinu negativnih komentara na svoj račun, ali i dodatnu konfuziju kod neupućenog stanovništva. Ko zapravo finansira održavanje ovog skupa i otkud tolika mistifikacija oko organizacije?
Izvori finansiranja nisu nikakva tajna, svako može za projekat koji smatra relevantnim da aplicira kod raznih donatora – od naše države, do stranih država ili privatnih fondacija. Ne vidim da je Beograd Prajd bio povlašćen po tom pitanju. Međutim, ovaj novac se koristi za izložbe, debatni program, koncerte i sve drugo u okviru Nedelje ponosa. Mi nismo dužni da plaćamo policiju, koja je potrebna samo zato što su neki spremni na nasilje prema onima koji su drugačiji. Svako nasilje je krivično delo i takvi ljudi moraju biti procesuirani, a nedopustivo je žrtvama govoriti da su one krive za nasilje. Takođe, sam Prajd ne košta ništa, dok nasilnici koštaju sve građane 365 dana u godini, a ne samo tokom sat vremena Prajda.
Kako ocenjujete pružanje podrške LGBT zajednici od strane države?
Nažalost, podrška je i dalje uglavnom verbalna, a u veoma maloj meri konkretna i nedvosmislena.
Nema komentara