Danas je dan Republike.
U Podgorici, u menzi, studenti danas imaju besplatan pasulj.
A u Jakšiću, kraj Požege, pre dve godine, čovek je kažnjen zbog verbalnog delikta jer je na današnji dan, na svoju kuću, u svom dvorištu, istakao zastavu države koje više nema.
Zar je pomisao na državu, zar su njeni simboli toliko opasni da se i oni sada kažnjavaju? I šta je od nekadašnje države koja se prostirala od Vardara pa do Triglava, ostalo u njenim savremenim republikama?
Šest republika i dve pokrajine danas različito a vrlo istovetno proslavljaju, odnosno ne proslavljaju nekadašnju veliku svetkovinu.
Foto: Flickr
Po Galupovom istraživanju, u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, odnosno Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji a u određenoj meri i u Sloveniji, značajan broj ljudi oseća se jugonostalgično i smatraju da se jeste i da bi se moglo znatno bolje živeti u državi koja spaja sve južne Slovene. Samo su u Hrvatskoj i na Kosovu prevalentni osećaji da ova država nije poželjna ili prihvatljiva. Istraživanje pokazuje da je jugonostalgija najsnažnija u Srbiji gde čak 81% ljudi smatra da je raspad Jugoslavije bio greška, SR Srbiju prati SR Bosna i Hercegovina sa 77%, potom Crna Gora sa 65% i Makedonija sa 61% a Slovenija je na iznenađujućih 43% u jednim a 45% u drugim izvorima. Samo u SR Hrvatskoj i SAP Kosovu broj je ispod 30%, sa 23% u Hrvatskoj i samo 10% na Kosovu.
Ovo istraživanje je sprovedeno među običnim ljudima i iako se može reći da rezultati nisu potpuno reprezentativni, ipak predstavljaju značajan deo populacije a čini se da je ova ideja zamisliva samo među običnim ljudima. Odnosno čini se kao da regionalna politička slika ni najmanje ne oslikava ovaj značajan osečaj bratstva i jedinstva prisutan među biračkim telom. Ne čak ni na nivou političke opcije koja se zalaže za ponovno ujedinjenje ili išta radikalno te vrste već ni na nivou političke opcije koja razume i glasno govori da je u pitanju jedan narod, nesrećno razdvojen istorijskim okolnostima i da iako ne postoji jedinstvena država, uvek će postojati jedinstven kulturni, umetnički, ljudski i jezički prostor. Zar je ovakva retorika političko samoubistvo na tolikoj razini da se ne može ni šapnuti u javnosti, a kamoli povikati? Ni u jednoj od država koje su ostale od onoga što smo nekad imali?
Česta je praksa u javnoj retorici da se u javnosti govori o svemu onom lošem što je Jugoslavija radila. Goli otok je ostao zapamćen kao najgori vid represije, monopolizacija u političkom smislu ostala je još jedna velika zamerka tom vremenu a potiskivanje nacije i vere kao takvih najčešća je opaska desno-orijentisanih političara i biračkog tela na prošli vek i bratstvo i jedinstvo.
U današnjoj Srbiji i uopšte ovoj državi u postjugoslovenskom smislu, nekoliko novinara je ubijeno, ljudi iz političkog sveta naprasno su nestajali kada bi znali previše a aktivisti i studenti privođeni su ako bi preglasno vikali nešto pogrešno. U Crnoj Gori su ubistva novinara nerazjašnjena decenijama, uprkos demokratizaciji, kao i u Hrvatskoj.
U Hrvatskoj, u 38 godina demokratskih izbora, HDZ je na vlasti proveo trideset, Milo Đukanović je u Crnoj Gori takođe trideset godina, rečima Momira Bulatovića, odlučivao ko je koliko pio i ko će koliko plaćati a Srbija živi nove devedesete sa starom gardom bez da to ozbiljno žulja sve nas.
I tako, sve to loše što se o toj državi ima reći živimo danas, a živimo i neke probleme o kojima ranije nikad nismo razmišljali.
A niko da glasno kaže - u toj državi je bilo i nečeg dobrog.
Foto: Shuttershock
Samo su Pariz i Beograd među glavnim gradovima u Evropi oslobođeni od strane svojih građana u značajnoj meri ruku pod ruku sa stranim vojskama koje su pomagale u borbi protiv fašizma, samo Francuzi i Jugosloveni.
Nigde nije čovek i radnik bio zaštićen kao u Beogradu i Ljubljani, Zagrebu i Sarajevu, Pirotu i Splitu.
Nijedna država nije dobrom i poštenom čoveku obezbedila ono što bi moralo da bude podrazumevano i ljudsko pravo - stan, sigurnost, letovanje, zimovanje, napredak, karijeru, zdravstvo, školovanje.
Nijedna država sveta nije imala pasoš kakav je Jugoslavija imala, sa kojim se moglo i na Istok i na Zapad, bez problema, bez vize.
Jedna mala Jugoslavija je imala drugu najbolju novovalovsku scenu u Evropi, rame uz rame sa britanskom.
Iznedrila je književnika Nobelovca, režisera svetskog kalibra, naučnike, umetnike, sportiste.
Foto: Wikimedia
Razumela je da svet nije crno i beo ali da postoje privilegovani i potlačeni i uvek bi stala uz potlačene.
Jugoslavija je birala treći put, Treći svijet, birala je Palestinu i pre nego je to trebalo i radila bi to i sada.
U svetu i sukobu gde ceo svet traži profit i korist, Jugoslavija je tražila ljudskost i one koji su najgore prolazili kako ne bi i sledeći put tako prošli. Sloboda znači birati slobodu za sve i Jugoslavija je to razumela. Sloboda znači da pošten čovek, radnički čovek, mora biti zadovoljan da bi država bila zadovoljna i funkcionalna. Čovek je naše najveće blago. Ne hrvatski Jadar, ne srpske Prokletije, ne makedonski Vardar niti slovenski Triglav nego čovek, Jugosloven, iz svake od ovih saveznih republika. Čovek koji je svuda i uvek isti prvenstveno a jednak sekundarno.
I zato, neka nam je svima srećan dan Republike - jedine Republike na Balkanu koja je ispred države stavila svakog stanovnika te države.
Nema komentara