Ratovi devedesetih godina zauvek su promenili generacije mladih koji su učestvovali u deceniji punoj oružanih sukoba. Sama reč "devedeste" kod mnogih građana Srbije izaziva reakciju momentalne melanholije, a prva asocijacija je uvek – rat.
Foto: Freepik
Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je jedan od najučestalijih poremećaja sa kojima se ratni veterani suočavaju. Ovu vrstu poremećaja izazivaju opasni događaji koje ljudi dožive, a rat, kao oličenje opasnosti, traumatizuje sve učesnike.
Decenijama posle raspada Jugoslavije, ožiljci izgubljenih ratova postali su deo našeg kolektivnog identiteta. Fenomen društvene traume kod nas se neprekidno manifestuje kroz neprijateljsko izveštavanje domaćih medija, iz kog naši političari, kao iz nepresušivog bunara, zalivaju svoje populističke ideologije.
Zastrašujući ratni zločini, stradanje nevinih, iseljavanje stotina hiljada ljudi, odneli su za sobom puno ljudskih života, a zauvek promenili živote preživelih civila, vojnika i njihovih porodica.
“I danas ponekad sanjam da me doziva drug da mu donesem prvu pomoć, i u snu nikako ne mogu da mu je dam i tako svaki put.“ rekao je Damjan koji je bio u jedinici vojne policije u Prištini 1999. godine, gde je dočekao svoj 19. rođendan.
Uprkos tome, pitanje vojnih veterana u Srbiji nikada nije predstavljeno kao društveni problem. O tome koliko je mladih devojaka i momaka učestvovalo u ratovima nema pouzdanih podataka. U istraživanju iz 2012. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu zabeleženo je iskustvo mnogih žena koje su doživele posttraumatski stresni poremećaj tokom učešća u ratu.
Posledice koje su učesnici ratova u SFRJ doživeli su predmet mnogih istraživanja vezanih za nasilje u porodici, posttraumatskih poremećaja i psiholoških bolesti.
Mnogima je pomoć pružena godinama nakon povratka u društvo, dok drugi nikada nisu bili lečeni ili da su dobili ispravnu dijagnozu. U godinama nakon ratova devedesetih, veliki broj veterana je bolovao od alkoholizma, narkomanije i drugih bolesti zavisnosti čiji je uzrok bio nemogućnost prilagođavanja u mirodoban život.
Traumatski i psihološki poremećaji kod vojnika nekadašnje Jugoslovenske narodne armije neretko nisu bili lečeni. Po povratku u društvo vojnici koji su doživeli psihološke traume ili teške fizičke povrede imali su samo evaluaciju invaliditeta kako bi im se ostvarila novčana pomoć ali ne i sistematsko lečenje. “Jedan od najvećih problema naših veterana je što nisu imali nikakvo psihološko savetovanje pre ili posle rata.“ rekla je profesorka sociologije sa Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, Olivera Marković Savić.
PTSP kod veterana se najčešće javlja kao anksiozni napad ili epizoda.
“Kada sam se vratio kući u Kikindu jedan dan sam sedeo sa mojima, pušili smo na terasi, mami je ispao upaljač i pukao a ja odma’ skočio na pod i u’vatio se za glavu.“ rekao je Damjan. On nikada nije dobio zvaničnu dijagnozu PTSP-a jer kako kaže „Gde sam tad mogao da odem, dobio bih neki papir i onda ne bih više mogao da odem na posao, a i znaš kakvi su kod nas, odmah bi rekli da sam lud.“
Posle odsluženih vojnih obaveza neki veterani su doživljavali diskriminaciju od ostatka društva. "Stigmatizacija ljudi koji traže pomoć oko psiholoških problema je i dalje prisutna kod nas, a pre dvadesetak godina bila je još veća. Posebno kod vojnika jer su sa jedne strane smatrali da su u obavezi prema društvu da sami reše svoje probleme.“ dodaje Marković Savić u svojoj doktorskoj disertaciji.
Zbog nedostatka institucionalizovane brige i društvene podrške veteranima, teret traumatskih poremećaja mahom nose njihove porodice. Depresija kod dece veterana je učestalija nego kod drugih porodica. "Znam da mi sin pije antidepresive i da je žena na lekovima, sve te traume su od mene nasledili.“ rekao je Damjan.
U Srbiji su ipak postojali uspešni programi za lečenje trauma kao što je Centar za vojne traume u Novom Sadu, koji je kroz grupni i individualni rad sa veteranima imao uspeha.
Kroz program specijalne obuke za rad sa veteranima napravljen je prostor gde su veterani mogli međusobno da razmenjuju svoja iskustva u ratovima, suoče se sa svojim traumama i prilagode mirodobskom životu. Ovaj pristup je pokazao dosta uspeha u drugim državama, međutim zbog finansija cenar više ne radi punim kapacitetom.
Takođe postoje udruženja ratnih veterana koja se bave pravima boraca, vojnih invalida i njihovih porodica, međutim ovakva udruženja nemaju adekvatnu regulativu i dešavalo se da prerastu u političke pokrete koji su izlazili na opštinske ili gradske izbore u Novom Sadu, Beogradu, Vrbasu, Nišu i drugim mestima. Nakon izbora bi se najčešće zatvarala zbog loše ostvarenih rezultata ili nesuglasica među članovima.
Iako su prava vojnih veterana osigurana Ustavom i zakonima njihovo ostvarivanje još uvek predstavlja jedan od glavnih problema sa kojima se oni suočavaju. "Otišao sam u udruženje da opet pokušam da dobijem penziju, rekli su mi da mogu, ali evo već po ne znam koji put opet čekam. Neki su dobili oko petnaest hiljada, znam da nije puno ali meni bi i to značilo. Neki su dobili i stanove sad, ja ne znam kako to ide.“ dodaje Damjan.
U razvijenijim delovima sveta problematika vezana za vojne traume i prava veterana takođe predstavljaju izazov tim društvima ali njihove državne institucije poseduju mehanizme i resurse koje primenjuju za sistematsko lečenje žrtava. To u Srbiji nažalost nije slučaj.
Teško je proceniti na koje je sve načine, tokom prethodne dve decenije, fenomen društvene traume promenio građane i zajednice u kojima živimo ali stvaranjem sistematskih istraživanja i institucija koje se bave mentalnim zdravljem ljudi možemo stvoriti put ka prevazilaženju trauma i psiholoških poremećaja, pre svega kod današnje omladine i posleratne generacije.
Nema komentara