Mentalno zdravlje studenata u Srbiji tema je koja je danas, u uslovima ekonomske i društvene krize, naročito aktuelna, ali se čini da joj se još uvek ne pridaje dovoljno značaja.
foto: cdn.healthworkd.my
„Zdravlje predstavlja kompletno fizičko, mentalno i socijalno blagostanje, a ne samo odsustvo bolesti i nemoć”, sažeta je definicija Svetske zdravstvene organizacije u kojoj se lako može primetiti da pojam mentalnog blagostanja jeste jedan od integralnih delova onoga što se podrazumeva pod zdravljem.
Psihološkinja Dunja Iličić kaže kako postoji mnogo odrednica kojim se može definisati mentalno zdravlje, ali:
– Najobuhvatnije rečeno, mentalno zdravlje je subjektivno stanje, gde osoba koristi svoje sposobnosti i potencijale, radi produktivno i ostvaruje doprinos u društvu. Takođe podrazumeva, što je možda i najvažnije za ostvarivanje mentalnog zdravlja, sposobnost osobe da se nosi na odgovarajući način sa stresorima svakodnevnog života.
Kada se pak govori o mentalnom zdravlju studenata oni mogu da se posmatraju kao specifična grupa koju odlikuju neke karakteristike, pa i opasnosti koje mogu biti specifične za buduće akademske građane. Bojana Obradović iz savetovališta „Pričajmo o tome“, koje pruža usluge onlajn savetovanja mladih, kaže kako studenti kao nosioci socio-kulturoloških i ekonomskih promena predstavljaju najvažniji resurs jedne zemlje, ali da se često zaboravlja da se oni svakodnevno suočavaju sa različitim teškoćama i izazovima:
– Od njih se očekuje da budu uspešni na fakultetu, da redovno polažu ispite, dobijaju dobre ocene, i istovremeno održavaju skladne socijalne i emotivne odnose, ispune očekivanja roditelja, okoline i društva čiji su član. U tom procesu oni se neretko suočavaju sa finansijskim problemima, radnim izazovima i promenom načina života. Svakodnevni izazovi sa kojima se studenti suočavaju često dovode do insomnije, anksioznosti, depresije, poremećaja u ishrani i ponašanju, povlačenja u sebe, pada koncentracije i stagnacije na svim poljima. Iako je za većinu studenata emocionalni i akademski pritisak relativno lako podnošljiv, za neke od njih on može biti pretežak. Bolonjski način studiranja sa sobom donosi nove izazove na koje nije jednostavno odgovoriti, i stres je uobičajeni pratilac studenata. Suočavanje sa smanjenim brojem rokova, povećanjem školarine, pritiskom da se održi dobar prosek zbog sebe, ali i mesta u domu i/ili zadržavanja/dobijanja stipendija, neizvesnost nakon završetka studija oko zaposlenja, pitanje priznavanja diplome i master studija, kao i zahtev budućih poslodavaca za što većim brojem praksi i dodatnim znanjima, sasvim sigurno dovode do osećanja straha, strepnje i neizvesnosti kod brojnih studenata.
foto: Rezultati istraživanja savetovališta "Pričajmo o tome" iz 2013. godine
U situaciji da potraži pomoć stručnjaka našla se i Jelena, koja je, nakon što je upisala željeni fakultet u Beogradu i kao jedan od najuspešnijih studenata stigla do treće godine, naišla na jedan težak ispit koji joj je izgledao kao nesavladiva prepreka:
– Odjednom je nastupio težak period kada sam samo sedela i učila, a moja produktivnost bila je ravna nuli, bar sam ja tako mislila. Moje psihološke reakcije prvo su se odrazile na moj san. Noćima nisam mogla da zaspim, tek pred zoru me uhvati san i onda prespavam gotovo pola dana. Spavanje kao da je bio moj beg od realnosti i realnog problema, nisam osećala ni glad. Samo želju da se zatvorim u svoju sobu i da ubeđujem sebe u to kako nešto zaista učim, a nemam nikakvu želju za tim. Na sve to pojavili su se i određeni porodični problemi, tako da roditelje nisam želela da opterećujem dodatno ovim svojim, jer moje je bilo samo da sedim i učim, to mi je bila jedina obaveza, a nisam bila u stanju ni to da uradim kako treba. Svaka sitnica bi me rastužila i osećala sam se beznadežno. Često sam u takvom stanju zvala sestru i njoj kukala, pričala sam joj o svojim strahovima, o tome kako ne vidim smisao i da ne mogu više ovako. Pošto je videla da njeni saveti ne pomažu, posavetovala me je da krenem na razgovore kod psihologa. Naravno da to nisam tek tako prihvatila: razmišljala sam 'pa ona misli da sam ja luda, čim mi to predlaže’, ali sam se, uvidevši i sama da se depresija počela odražavati i na moje fizičko zdravlje, ipak odlučila na taj korak.
Marina Drobnjaković iz Savetovališta za mlade Novosadskog humanitarnog centra (NSHC) kaže da mladi uglavnom nemaju problem sa traženjem stručne pomoći:
– Za njih odlazak kod psihologa nije tabu niti znak da nisu 'normalni'. Činjenicu da su im potrebni razgovor i stručna pomoć i podrška shvataju ispravno: kao način da se sa problemom suoče, spoznaju ga i krenu da ga rešavaju. Za njih su odlasci kod psihologa znak brige o sebi i vlastitom mentalnom zdravlju.
Međutim, Drobnjakovićeva primećuje da, s druge strane, ima i mladih koji svoj dolazak u Savetovalište shvataju kao znak da sa njima nešto „ozbiljno nije u redu“:
– Osećaju se loše zbog toga što svoj problem ne mogu da reše sami. Neki čak i kriju od svog okruženja da dolaze u Savetovalište ili pak nailaze na negodovanje bližnjih nakon što kažu da im je potrebna pomoć psihologa. Sa tim mladima pre rada na bilo čemu drugom radim na tom pogrešnom uverenju. Na tome da shvate da je traženje pomoći OK, znak zrelosti i odgovornosti spram sebe samog. Odlazak kod psihologa ne razlikuje se od odlaska stomatologu, na primer. Kad vas boli zub, ne možete ga sami plombirati ili izvaditi, zar ne? Isto je i sa psihom. Kad vas ’boli duša’ i ne znate kako da se izborite sa tom boli, potražite psihologa.
Prema istraživanju (jednom od retkih na ovu temu u Srbiji) koje je onlajn sprovelo savetovalište „Pričajmo o tome“ u februaru 2013. godine, a u kome su učestvovali studenti Beogradskog univerziteta, došlo se do rezultata koji su pokazali da studenti i u ovoj zemlji imaju problema sa potpunim očuvanjem mentalnog zdravlja. Među studentima koji su učestvovali u istraživanju pokazalo se da je oko 31odsto depresivno, mada većina njih ispoljava blagu depresiju (16,6 odsto), dok je nešto manje onih koji ispoljavaju umerenu depresiju (12,8 odsto), a najmanje je studenata koji imaju odlike teške depresije (2,2 odsto). Takođe, upitnik koji su koristili Obradovićeva i njene kolege pokazao je da je čak 41 odsto ispitanih studenata anksiozno, a da čak dve trećine njih karakteriše neki od nesigurnih stilova emocionalnog vezivanja. Ono što ovo istraživanje pokazuje kao pozitivno jeste to da su studenti svesni potrebe da treba da postoje institucije koje se brinu o mentalnom zdravlju studenata, te da se samo tri odsto studenata protivi stavu da pri svakom studentskom domu treba da postoji psihološko savetovalište za studente. Ono što je ovo istraživanje pokazalo jeste i to da najveći broj studenata smatra da savetodavni rad treba da se odvija „licem u lice”. Kako takav rad funkcioniše u savetovalištu NSHC objašnjava Marina Drobnjaković:
– Kada klijent dođe u Savetovalište upoznajemo se, razmenjujemo osnovne informacije i potom prelazimo na razgovor o razlozima dolaska i traženja pomoći. Da bismo krenuli sa radom, neophodno je da zajedno sa klijentom definišemo terapijski cilj – ono što klijent želi da postigne. Neki mladi dolaze sa više nego jednim problemom. Tada je potrebno da utvrdimo šta je prioritet, na čemu klijent najpre želi da radi. Nakon što se definiše i postigne jedan terapijski cilj može se postaviti novi, sledeći.
Sa druge strane, studenti imaju i opciju onlajn savetovanja koje pruža udruženje „Pričajmo o tome“. Kako kaže Bojana Obradović iz ovog udruženja, njihova dosadašnja iskustva su lepa i pozitivna:
– Studenti sami biraju savetnika i način savetovanja koji im najviše odgovara, što im daje slobodu koju nemaju u većini institucija. Ipak, savetovanje ovog tipa je ograničenih mogućnosti i određeni broj studenata je uz našu pomoć dobio besplatno savetovanje uživo, a određeni broj smo uputili na ustanove koje pružaju besplatno svoje usluge jer smo procenili da naše savetovanje ne bi bilo dovoljno.
Studentkinja Jelena i dalje posećuje psihologa i misli da joj je to znatno pomoglo:
– Kada sam prvi put došla kod svog psihologa razgovor je počeo sasvim spontano. Pričala sam joj o svom fakultetu, svojoj porodici, bivšem momku, zatim o svojim reakcijama, doživljajima. Saznala sam dosta stvari o sebi, koje sam duboko potisnula. Posle svakog razgovora osećam se slobodnije, lakše. Nema još ni mesec dana kako sam prvi put otišla na razgovor, ali već se osećam bolje.
Postoje i neki drugi problemi koje mladi doživljavaju kao prepreke kada je u pitanju odluka da se obrate nekom stručnom za pomoć, pa Obradovićeva primećuje:
– Naše istraživanje je pokazalo da su studenti nezadovoljni uslugama koje pružaju Studentska poliklinika i Dom omladine, da žele više radionica, predavanja, da ne znaju razliku između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta, kao i da postoje različite vrste psihoterapija. Najveći otpor mladih ljudi je prema lekovima i dobijaju dijagnoze, te većina njih i kada ima probleme izbegava da poseti institucije usled straha da će biti na neki način 'obeleženi'.
Da do narušavanja mentalnog zdravlja ne bi došlo, uvek je moguće preventivno delovati. Pa tako psihološkinja Dunja Iličić kaže da postoje načini da se mentalno zdravlje kod ljudi sačuva i navodi neke od njih:
– Glavni zaštitni faktor narušenog mentalnog zdravlja je život u ljubavi sa drugima. Uloga socijalne podrške i kod pacijenata, kod prevencije bolesti je veoma bitna. Zatim, rad na povećanju sampoštovanja: ne uzdizanje sebe, nego prihvatanje sebe (jer danas to često ode na drugi kraj ovog kontinuuma). Rad na rešavanju problema, gde prvo moramo prihvatiti činjenicu da problem postoji. Zatim, efikasno roditeljstvo, jer, kao što znamo, osnovne karakterne crte se razvijaju u najranijim godinama života. Neki dokazani prirodni sedativi koji su se pokazali kao delotvorni su čitanje knjiga, šetnja, povećanje optimizma i slično.
Dok je obraćanje studenata savetovalištima za poboljšanje mentalnog zdravlja manja tabu tema među studentima u Srbiji nego što je to nekad bilo, očigledno je da postoji još mnogo oblasti koje se tiču ove teme, a koje bi mogle da se poboljšaju. Do tad je još uvek, s vremena na vreme, korisno ponavljati da obraćanje za pomoć nije znak slabosti ličnosti, već znak snage volje da se nešto promeni.
Nema komentara