Prema Kodeksu novinara Srbije, prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima, nije dozvoljeno objavljivanje imena niti fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju. Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet biložrtve, bilo počinioca pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti.
Novinar mora imati u vidu posledice koje počinilac ili žrtva, i ljudi iz njihove okoline, mogu imati zbog objavljivanja fotografija, pogotovo u slučajevima kada su u pitanju maloletnici, što je navedeno u Kodeksu pod stavkom IV – odgovornost novinara.
Kako se navodi u 80. članu Zakona o javnom informisanju, objavljivanje fotografija žrtava, počinilaca, drugih iz njihove okoline ili kuća u kojima žive nije dozvoljeno objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života tiče informacija. Ukoliko je u pitanju javni interes, 82. član ovog zakona otklanja dileme sa objavljivanjem privatnog sadržaja, naime dozvoljeno je objaviti podatke ukoliko je to u javnom interesu ili ukoliko osoba lično dostavi sadržaj medijima. U slučaju da novinar na svoju ruku objavi fotografiju osumnjičenog za neki zločin, a na kraju se ispostavi da nije kriv, to može bitno uticati na njegovu budućnost jer on u očima javnosti i dalje može ostati krivac. Kada su fotografije žrtava u pitanju, to je neumesno i zbog same žrtve i zbog porodice žrtve kojoj svako objavljivanje slika žrtve može prirediti ponovno proživljavanje bola zbog tragedije.
Objavljivanjem fotografije lica čiji pristanak novinar nema, on može prekršiti dva prava – pravo na privatnost i pravo na pretpostavku nevinosti. Fotografije su gotovo obavezan dodatak bezmalo svim novinarskim tekstovima koji krše ova dva prava, a neretko su ta prava prekršena i na samim fotografijama, što stvar čini još ozbiljnijom.
U Etičkom kodeksu se takođe navodi da fotografije moraju biti potpisane imenom i prezimenom autora ili vlasnika fotografije, ali se kroz analizirane tekstove dolazi do zaključka da to u domaćim tabloidima i nije uvek slučaj, jer se u 57% analiziranih tekstova koji sadrže fotografije, autori ne navode.
Najmanje objavljenih fotografija bilo je u onlajn izdanju Večernjih novosti gde foto identifikacija (fotografija pomoću koje se može utvrditi identitet lica) ne postoji u 39% analiziranih tekstova dok štampano izdanje Blica ima foto identifikaciju u 92% analiziranih tekstova, dakle samo u 8% tekstova su fotografije izostavljene.
Najčešće objavljivane su fotografije odraslih žrtava koje se nalaze u 119 tekstova, dok maloletnih žrtava na fotografijama ima u 57 tekstova. Jedini podatak koji ne zabrinjava jeste taj da se fotografije maloletnih osumnjičenih ne pojavljuju ni u jednom od tekstova, ali ovo je slučaj samo jer se među analiziranim tekstovima nije našao nijedan u kojem je osumnjičeni bio maloletnik.
Posebno gnusna serija fotografija koje su se našle u analiziranim tekstovima svih tabloida jesu fotografije sa sahrana. Izveštaji i fotografije sa privatnih događaja se uvek mogu dovesti u pitanje, ali iskorištavanje ovako stresnih i tužnih situacija, i to „na licu mesta“, za svaku je osudu. Najviše fotografija iz ove serije bilo je sa sahrana pevačice Jelene Marjanović i maloletnog Radenka Nikodinovića. Na ovim fotografijama mogli smo videti uplakane porodice, kovčege i grobove. Posebno potresna je fotografija na kojoj je prikazana majka pevačice Jelene kako uplakana ljubi njen spomenik. Objavljivanjem ovog sadržaja grubo je prekršen Etički novinarski kodeks i svi moralni principi kojih se treba pridržavati.
Ceo tekst možete pročitati na portalu Partneri za demokratske promene OVDE.
Foto: Pixabay
Nema komentara