U želji da nastave školovanje, da studiraju, steknu nova znanja i iskustava, u želji za napredovanjem i stvaranjem karijere u nekoj od država sa drugih kontinenata, u kojima najčešće i ostaju da žive, studenti sa naših prostora vrlo rado odlaze u SAD.
foto: Ovde Nikola Zivlak, u Kini Planinski Lav
Da li zbog nedovoljnog poznavanja kineske kulture, načina života i kako to obično biva, odbojnosti prema nečemu što je drugačije, ili iz nekog potpuno drugog razloga, neosporivo je da je prava retkost videti mladog čoveka koji iz ove male balkanske zemlje, u želji za znanjem, taj put usmerava baš u pravcu najvećeg kineskog grada, Šangaja.
Tako se pre osam godina, odmah po završetku osnovnih i master studija inženjerskog menadžmenta na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, ka ovoj svetskoj metropoli uputio i Kikinđanin Nikola Zivlak, kako bi na Donghua univerzitetu u Šangaju upisao doktorske studije, koje je uspešno završio i ostao da radi kao profesor na ovom univerzitetu:
- Ja sam radoznao čovek. Dok sam studirao, putovao sam po Evropi, malo i po Americi i kada sam završio, ukazala se ta prilika. Prijavio sam se sa svojim drugom za stipendiju koju je dodeljivala kineska vlada. Nakon šest meseci su nam javili da smo dobili stipendije i nas dvojica smo jako brzo, u toku nekoliko dana, odlučili „Deluje zanimljivo, hajde da probamo“. Zapravo, nisam ja od onih ljudi koji po svaku cenu žele da pobegnu odavde, ovo se jednostavno desilo i sada kada gledam unazad, to deluje kao jedan veliki avanturizam i vidim koliko mi nismo znali o celoj toj priči.
Iako nije znao ništa o Kini, niti šta ga tamo čeka, i bez obzira što je mislio da će najveći problem imati sa smeštajem i hranom, Nikola je veoma prijateljski dočekan, što mu je pomoglo da se vrlo brzo uklopi u život ove nacije i prihvati njihov mentalitet za koji kaže da mu jako prija, jer ga je učinio smirenijom osobom:
- Naši ljudi su impulsivni i u njima ima dosta nervoze, dok u Kini, bez obzira na to što se brzo živi, postoji dobra organizacija. Sve se stopira u 11:30h i tada se ruča, isključivo kuvana hrana. Ljudi naprave neki ritam da u svoj toj brzini očuvaju zdravlje i ne budu nervozni. Tako da, kada sam tamo stigao naučio sam da budem blaži i da malo više razmišljam pre nego što nešto kažem.
Ono što začudi svakog stranca koji se prvi put nađe u Kini jeste da, pored svog imena, mora da dobije i kinesko ime, što je i Nikoli bilo veoma čudno, ali ujedno i jedno od najzanimljivijih iskustava. S obzirom na to da nije znao ni reč na kineskom, izabrao je da se zove Planinski Lav i tako je i zaveden u njihov sistem:
- Oni su to preveli u njihove karaktere i zaveli su me u sistem kao Planinskog Lava, što mi je kasnije pisalo i na diplomi, pored mog pravog imena – seća se Nikola kroz smeh.
Tokom studiranja bio mu je potreban osnovni kurs kineskog jezika, ali njegova ogromna ljubav prema jezicima i nezaustavljiva želja za stalnim napredovanjem učinile su da napreduje i na ovom polju, te danas, pored engleskog, nemačkog i naravno maternjeg srpskog, tečno govori i kineski jezik.
Zahvaljujući upravo toj nezasitoj želji za znanjem, zahvaljujući svakodnevnom trudu i naporu koji je ulagao, Nikola je odmah nakon završetka doktorskih studija počeo da radi na Univerzitetu u Šangaju kao predavač. Od tada predaje studentima iz čak 89 svetskih zemalja, što za njega predstavlja poseban izazov i dane na poslu čini još zanimljivijim i ispunjenijim:
- Jako volim svoj posao, Šangaj mi se dopao i ostao sam, ali moj posao je toliko interesantan i pun dinamike i to je ono što najviše volim u Šangaju – sa ushićenjem u glasu priča Nikola.
Međutim, ono što u njemu budi najveći osećaj zadovoljstva, najveću sreću i ispunjenost je saradnja sa studentima novosadskog Univerziteta. Od prošle godine Nikola prenosi svoja iskustva studentima Fakulteta tehničkih nauka, na kom je i sam studirao i za koji je posebno vezan, i uči ih poslovanju u Kini, ali i kineskoj kulturi:
- Svakako da me najviše čini srećnim saradnja sa našim studentima. To sam ja. Ja sam jedan od njih i mislim da je moja najveća želja da u stvari njima pomognem kao što su meni neki drugi ljudi pomogli. Da im kažem šta se dešava, prenesem neke informacije, ali poručim i da budu ozbiljni i krenu odmah u akciju.
I tako je naš Planinski Lav, koji je verovao da će se po završetku doktorskih studija vratiti u svoju ravnicu, ostao da radi i živi u ovom milionskom gradu gde, za sada, sebe vidi u budućnosti, ali kao otvorenu mogućnost uvek ostavlja i odlazak negde dalje ili povratak u svoju domovinu, gde kaže da mu je najdraže da dođe i oseća da suštinski nikada nije ni otišao odavde, jer smatra da čovek nikada ne može da ode iz mesta gde su njegovi koreni duboko usađeni.
Nema komentara