Neki put je poraz i zdrav, ne?

„Više nemam šta puno izgubiti, ali imam unuka, to je već briga, vjerujte. Vama je teže, do devedesete je moja generacija živela srazmerno mirno i srazmerno, unutar mogućnosti tog doba, sretno”, rekao je hrvatski pisac dramskih dela, kolumnista i književnik  Slobodan Šnajder.

Foto: Jelena Božić

Šnajder je naveo da su svi koji sada ulaze u javni život i pokušavaju da od toga žive u neuporedivo težem položaju od njegove generacije.

– Nemojmo uljepšavati. Pre je bila neka mješavina osjećaja i respekta. Gledam moja kćer nezaposlena, sin neprekidno vani, a šta ja da mu kažem, kad sam i ja otišao čim sam mogao. Ali ja sam bio respektirani gost – izjavio je Šnajder povodom stanja u kulturi i politici danas i nekada.

Njegov najnoviji roman „Doba mjedi” nastao je kroz inspiraciju koju mu je dala istinita priča njegove porodice. Glavni akteri jesu njegovi roditelji, koji su zaslužni za ovo delo, a sam Šnajder kaže da su oboje morali umreti da bi se on odvažio da počne pisati. Pisac dodaje da je samo deset procenata istinita priča, skelet romana, sve ostalo je imaginacija i priča o strancu.

– Izbjegavao sam poruke, to nije nešto što bi meni bilo blisko, roman opisuje kako je teško biti stranac u zavičaju, to može biti Hrvat u Srbiji ili Srbin u Hrvatskoj – ističe Šnajder.

Pisac kaže da su se glavni akteri romana, njegovi roditelji, sreli u pogrešno vreme, lako su se mogli ustreliti jer su bili u uniformama suprotstavljenih strana i dodaje da je nacionalizam boljka koja jede državu.

– Činjenica da si rođen u nekom krilu, ne ovisi o tebe, ni u kom smislu. Ja sam rođen u Zagrebu, i bio bi privilegiran, ja bi dao sve da sam rođen u Berlinu, pa čak i u Berlinu četrdesetpete. Neki put je poraz i zdrav, ne? Mi smo međutim stalno pobjeđivali. Ali ima jedna otrovnija rečenica od svega koja glasi: „Nema te pobjede koja ne bi pobjedila pobjednika”. Zvuči kao vic ako to ne proživite – kaže Šnajder.

Između knjiga i pozorišta, Šnajder bira knjige i uz osmeh kaže da mu je „pun kufer teatra”.

– S romanom je drugo, kod knjiga uvek postoji nešto dobro, da ne znate ko vas čita. A ona se stalno čita i to je njen telos, njena svrha. Kod teatra je gora stvar, imate rukopis i dramu , koja bez ljudske tvari, je ništa. Ko čita drame? Teško mi to pada, ne mogu reći da ja baš sad pjevam što ne igraju moje tekstove – i dodao da ima 40 drama od koji sedam nikada nije igrano u Hrvatskoj.

Predstava „Enciklopedija izgubljenog vremena”, čiji je tekst upravo pisao Slobodan Šnajder izvodiće se u Novom Sadu 26. januara i govori o generacijskom jazu i problemu međusobnog (ne)slušanja kroz humoristički ton.

– Inače, ja vjerujem duboko u to da nas jedino humor može spasiti u bilo kom smislu. Nažalost, mene smatraju smrtno ozbiljnim i dosadnim piscem. A ja se trudim oko humora, recimo „Enciklopedija” vam je čisti humor – rekao je pisac.

On se, shodno tome da je držao predavanje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, obratio i maldima.

– Što se tiče mladih, bojim se da teško mogu uticati na njih, bojim se da oni ne šniraju to što radim – zaključio je Šnajder.