Novinar N1 televizije Miodrag Sovilj osvojio je nagradu za najbolju društveno-odgovornu reportažu na nedavno održanom, a pokazaće se i zadnjem, Internacionalnom festivalu reportaže i medija „Interfer“ u Apatinu.
Nagrađen je za prilog o nestanku odbornika Srpske radikalne stranke u Apatinu „Nestanak radikala u Apatinu: otmica ili stokholmski sindrom“. Kako se navodi u obrazloženju žirija, ova reportaža tera na razmišljanje o našoj društvenoj stvarnosti, jer za sudsku i društvenu osudu nije bilo dovoljno čak ni to što su sve zabeležile kamere video nadzora.
Stvaranje ovog priloga počelo je stizanjem video snimka sa opštinske sigurnosne kamere u kom jedan opštinski odbornik, naizgled nasilno, u pratnji nekoliko osoba, ulazi u automobil koji ga odvozi u nepoznatom pravcu. U intervjuu za „Univerzitetski odjek“ kaže da je jasno da tu nisu čista posla, čim se tako nešto dogodi odmah posle izbora.
– Kada se „oteti“ odbornik nije javljao na telefon, otišli smo u Apatin da ga potražimo, ali bezuspešno, da bi se kasnije oglasio i rekao da otmice nije bilo. Kasnije, taj odbornik ipak je prešao u drugu, vladajuću stranku, koja je zajedno sa njim mogla da formira vlast. Ta priča govori, ako ne o golom nasilju, jer ono je zvanično odbačeno od strane samog čoveka, onda o matematičkoj kombinatorici na koju se svela politička scena u Srbiji. Nije važno ko je kako glasao, već kako se kasnije ti glasovi pretočeni u „predstavnike naroda“ mogu presložiti.
Dugo ste radili i radite na lokalu. Koliku torturu zapravo trpe lokalni političari?
– Na lokalu je sve daleko nasilnije, to je jasno, i moglo se videti po tučama, karantinima i pretnjama koje se dešavaju prilikom svakih izbora, ma koliko mali "plen" bio. Iz nekog razloga, postoji konsenzus da sva vlast, na svim nivoima, mora biti upodobljena po jednoj liniji, što sigurno nije dobro, jer svaka lokalna zajednica ima svoje specifičnosti - nije dobro da se vlast u Malom Iđošu kreira obavezno po modelu republičke vlasti.
Sa druge strane to forsiranje na upodobljenosti na svim nivoima vlasti se prelila i na društvo. Na koji način brutalnost politike i borba za vlast utiču na javno mnjenje?
– Beskrupuloznost je postala poželjna osobina, eto kako. Nije reč samo o brutalnosti i borbi za vlast, već u potpunom obesmišljavanju ideologije i politike kao takve. Na današnjoj političkoj sceni ne postoji jasna ideološka linija, već probiranje iz svega kako bi se zadovoljio što širi sloj glasača, pa makar to bilo i bajkama. Cilj politike danas nije kreiranje boljeg društva, već borba za dodatni mandat. Oni koji pomenu borbu za ideale, od strane „pragmatičnog“ dela društva bivaju odbačeni kao čudaci ili ismejani kao budale. A politika bi, podsetimo se, trebalo da bude upravo to.
Ideal koji konstantno pokušavamo da osvojimo je sloboda. Šta je za Vas sloboda?
Osnov svakog živog bića.
Kada je u pitanju novinarstvo, stvar je nešto čistija. Za postojanje slobodnog medija potrebna je finansijska održivost. Evidentno je da mediji postoje, samo se postavlja pitanje kakvi su?
– Najveći problem je što novinar, koji se bavi ovim poslom iz ljubavi, entuzijazma i urođenog osećaja za isterivanje pravde, ipak nekad mora da jede. Najbezbolnije funkcionišu mediji u vlasništvu stranog kapitala, s nadom da se interesi tog kapitala nikad neće ukrstiti sa slobodnom uređivačkom politikom. Druga opcija finansijski stabilnih medija su oni bliski vlasti, ali em što se ta stabilnost gubi kad i vlast, em što - ko, zaboga, zamišlja idealno novinarstvo kao poltronstvo? Postoji i treća opcija, za koju je, pak, rezervisano najmanje hleba - a to je formiranje novih, nezavisnih, internet medija koji se mogu finansirati preko projekata. Nedovoljno, ali uz entuzijazam, moguće za život sa čistim obrazom.
Sa ili bez novca, pri vlasti ili nešto dalje od njega, svedoci smo degradiranja profesije. Koliko se sadržaj u medijima promenio kroz Vašu sedmogodišnju karijeru?
– I 2009. i 2016. godina su deo istog komada istorije novinarstva, koji će se izučavati na nekim budućim medijskim studijama kao najsramniji period naše profesije gde nekim budućim, pametnim i mladim ljudima, neće biti jasno zbog čega je bilo ko kupovao novine čije su naslovnice izgledale kao ove danas. Oni koji misle da su današnji tabloidi izmislili provlačenje političkih protivnika i kritičara vlasti kroz blato, greše. Jedino u čemu se razlikuje je to što se danas to radi čak i bez stila i rečnikom koji je ekvivalent kafanskoj tuči.
U takvom okruženju lako je odskočiti od drugih po profesionalnosti, dakle po integritetu, ali uvek postoji opasnost da se novinar zarazi „žutilom“. Kako Vi uspevate da izbegne sve te „opasnosti“?
– Imao sam puno sreće. Radio sam na svega dva medija, od kojih su oba vrlo pristojna. Lako je iz takve pozicije pričati ustima punim novinarske hrabrosti, etike i nepokolebljivosti. Evo, danas mi prijateljica reče da nije primila platu mesecima. Kako, zaboga, u takvim okolnostima propovedati integritet? A opet... meni lično, integritet je sinonim s ovim poslom. Ukoliko ga prodaš, prestaješ biti novinar, toliko je jasno da jasnije ne može biti. Onda se, za slično bedne pare, bavi nečim drugim.
Danas je cenzura skoro pa sinonim za novinarstvo, ili barem prva asocijacija na njega. Brojni mediji su izveštavali o skidanju Vašeg teksta o ćerki Jorgovanke Tabaković sa 021 portala i samim tim učinili da se o njemu više pročuje nego što bi to bio slučaj da nije bilo pritiska „od gore". Da li ste posle toga imali sličnih iskustava i pokušaja da Vam se drugi mešaju u posao?
Zaista nisam, i to je velika privilegija. Na N1 sam predlažem teme, sam ih organizujem, pišem i montiram. Urednik mi dosad nijednom nije u prilogu menjao suštinu, već samo skraćivao, mada čak i to činimo zajednički, upravo kako se suština ne bi izgubila. Situacija sa jedinim slučajem gde je moj tekst cenzurisan, o kom govoriš, desila se na Radiju 021, i mislim da sam iz nje izašao kao pobednik.
U jednom od nedavnih priloga bavili ste se Novim Sadom kao Evropskom prestonicom kulture. Kakav je Vaš komentar na ovu titulu?
– Novi Sad je jedan autentičan srednjoevropski gradić sa balkanskim mentalitetom, ni posebno sjajan, ni grdan. Evropska prestonica kulture? Zvuči romantičnije nego što jeste. Projekat EPK je zapravo ekipa mladih menadžera u kulturi sposobnih da iznesu tako kompleksnu priču, ali koliko su sposobni da od te priče naprave kulturni sadržaj - videćemo vrlo brzo. Generalno, mislim da kulturna politika u kojoj se akcenat stavlja na prolazne sadržaje, koncerte i manifestacije, bez ozbiljnog ulaganja u kulturnu delatnost i infrastrukturu, može da da bude samo površna. Druga stvar me takođe zabrinjava - ako je Novi Sad po nečemu bio specifičan, to je alternativna scena. Ta scena je danas 99 odsto inkorporirana u gradsku strukturu, što je poražavajuće. Grad ne može da bude kreator alternativne scene - ona to mora biti autohtono, a dužnost grada bi trebalo da bude samo da im omogući prostor i uslove za delovanje, i da joj se skloni s puta.
Nema komentara