Rektor Univerziteta u Novom Sadu Dušan Nikolić, u intervjuu za O radio najavio je da će na univerzitetu biti ukinuti dodatni troškovi studiranja, što je bio i glavni razlog dva studentska protesta koja su održana jesenas.
Iako sve ukazuje na to da su protesti bili uspešni i postigli ciljeve, ostaje činjenica da su protesti bili slabo posećeni, i da je relativno mali broj studenata bio spreman da otvoreno iskaže neslaganje sa finansijskom politikom Univerziteta.
Za razliku od studentskih protesta 96/97. kada su hiljade studentkinja i studenata bili na ulicama, čini se kao da velikog studentskog bunta koji je viđen devedesetih više nema, da je iz nekog razloga zamro, ili barem promenio pojavni oblik. Nakon što je u novembru 1996. godine došlo do krađe lokalnih izbora od strane režima Slobodana Miloševića, građani, a sa njima i studenti, otpočeli su višemesečne proteste koji su trajali sve do februara 1997. kada je donet takozvani Lex Specialis, i kada su priznati rezultati lokalnih izbora. Iako je i tada jedan od zahteva bio socijalne prirode, i odnosio se na to da se prekine sa naplatom svih neekonomskih i nezakonitih troškova studiranja, akcenat je ipak bio na dnevnopolitičkim pitanjima navodi Stanko Lazendić, jedan od organizatora tadašnjih protesta i bivši član „Otpora“.
– Studentska borba se oličavala generalno u borbi protiv režima, jer ništa osim Saveza studenata nije ni priznavano, a ako si hteo i najbanalniju stvar da radiš, recimo da vodiš studente u pozorište, smatralo se politikom. Mi smo se bunili kao mladi ove zemlje i tražili normalne uslove u normalnoj zemlji, a da bi do toga došli, morali smo šakom u glavu po režimu. Takvo je vreme bilo – rekao je Lazendić.
Ove jeseni kada su održana dva protesta koja je organizovao Studentski pokret Novi Sad, zahtevano je smanjenje, po mnogima visokih troškova studiranja, kao i transparentnost u radu visokoškolskih ustanova. Sami zahtevi, bili su dakle striktno fokusirani na Novosadski univerzitet, i na teške uslove studiranja, u prvom redu naplatu redovnih i dodatnih troškova kao što su prijave ispita, overe semestra, upisnine i razne administrativne dažbine. Vesna Vojvodić, članica Studentskog pokreta Novog Sada, smatra da su protesti 96/97. u kvantitativnom smislu bili mnogo značajniji ali da kvalitet obrazovanja i položaj studenata ne samo što se nije poboljšao već je u kvalitativnom smislu degradiran.
– Tadašnji protesti, bili su veliki građanski protesti u kojima su studenti prepoznali značaj borbe protiv sistema u celini, kao način dostignuća partikularnih ciljeva i promene studentske politike. To je ono što fali današnjim protestima, ne samo studentskim protestima, nego svim građanskim pobunama koje su se dešavale u proteklih nekoliko godina. Studenti se nisu bavili dubljom analizom obrazovnog sistema već su smatrali da će im promena režima doneti bolji i efikasniji sistem obrazovanja – navodi Vojvodić i dodaje da su studenti politički subjekt koji treba da aktivno deluje u politickim procesima, jer su i sama studentska pitanja duboka politička i ekonomska pitanja.
Ukoliko je suditi prema slučajevima iz prakse, za bunt studenata kao specifične društvene grupe, ne može se reći da je propao, nestao ili da ga nema. Samo prethodne godine, zabeležena su već pomenuta dva protesta i zbora u Novom Sadu, kao i desetak manjih protesta na Beogradskom univerzitetu koje je pokrenulo više samoorganizovanih grupa.
Bunt je danas samo drugačiji, sa prevashodno ekonomskim, a ne toliko dnevnopolitičkim ciljevima kao devedesetih. On je fragmentizovan, strogo fokusiran na pojedinačne probleme na svakoj od visokoškolskih ustanova, dok neki zajednički, opštiji zahtev u prvi plan dođe jedino na jesen, kada se donose izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka, tvrdi da su današnji protesti partikularni jer ne postoji zajednički cilj.
– U tom smislu proteste ne treba opterećivati sa poređenjem sa velikim studentskim protestima jer su se oni događali u znatno drugačijem okruženju kada je ostvarivanje velikog zajedničkog cilja bilo percipirano kao preduslov svega ostalog. Takođe, ne vidim da je partikularnost protesta nužno loša jer demonstrira određeni aktivizam i građansku participaciju. Sa druge strane, jasno je da su se protesti sveli na traženje minimalnih dodatnih sredstava iz budžeta ili na smanjenje kriterijuma ocenjivanja, odnosno na partikularno od partikularnog. To je deo opšte društvene klime siromaštva i uništavanja standarda – kaže Spasojević.
On je još rekao da se masovnost studenata i građana na ulici ponovo može očekivati ukoliko dođe do percepcije da su ugrožena osnovna ljudska prava, kao što je to bio slučaj tokom protesta inicijative Ne davimo Beograd.
– Ali je potrebno mnogo energije, znanja i adekvatnog konteksta da se ti protesti održe i da donesu rezultat. Dodatni problem je što je trenutna vladajuća koalicija prilično nezainteresovana za pritisak javnosti i što ima za cilj da marginalizuje glasove nezadovoljstva, što kao što znamo može voditi ka radikalizaciji i rastu protesta (što smo videli prethodne godine), ali i njegovom postepenom gušenju različitim pritiscima – naveo je Spasojević.
Iako su imali malo dodirnih tačaka kada su u pitanju ciljevi, studentski protesti 96/97. i današnji, imali su jednu zajedničku potrebu, a to je potreba za informacijom, budući da su i pitanja neregularnosti lokalnih izbora, i pitanja visokih troškova studiranja društvena pitanja o kojima postoji potreba da studentska populacija bude informisana, uprkos cenzuri i spinovanju koje je karakteristika i današnjih mejnstrim medija, i onih iz devedesetih. Jedan od takvih alternativnih medija, bio je i nekadašnji „Proglas“.
– Pred sam kraj, kada je potpisivanje Lex Specialisa postalo izvesno baš kao i završetak protesta, orijentisali smo se na edukaciju studentskog tela o studentskom životu u kampusima u svetu i najavljenim neformalnim studentskim organizacijama, u cilju održavanja studentskog aktivističkog potencijala nakon protesta. Može se reći da se fokus sadržaja menjao u odnosu na tok i faze protesta, ali ono što je od početka do kraja ostalo isto bila je orijentacija ka sadržajima koji su u državnim medijima bili cenzurisani i zabranjeni – navodi Aleksandra Molnar, članica inicijativnog odbora studentskog protesta 96/97. i redakcije „Proglasa“.
Potreba za informisanjem i drugačijom perspektivom u analizi društveno-političke stvarnosti, postoji i danas, pa je Studentski pokret Novi Sad pokrenuo novine pod nazivom „Studentska zona“.
– Studentska zona, pokrenuta je jer postoji potreba da imamo autonomni studentski prostor u kome ćemo o problemima visokog obrazovanja i mogućim rešenjim da govorimo, da se informišemo, edukujemo, i najzad zabavimo. Uprkos spin doktorima, i uprkos svim strukturama koje probleme guraju pod tepih – navode članovi redakcije.
Tokom proteklih dvadeset godina, u zavisnosti od društveno-političkih okolnosti, menjali su se i razlozi zbog kojih su studenti i građani izlazili na ulice. Bilo da je u pitanju krađa lokalnih izbora, broj bodova neophodnih za budžet, ili visoki troškovi studiranja, nezadovoljstvo omladine, manifestovalo se na ulici, i u direktnim pritiscima na one koji donose odluke. Iako trenutno apatični kao i većina građana, studenti kao društvena grupa i dalje imaju ogroman potencijal da menjaju stvari, što bliža i dalja istorija i pokazuju.
Foto: Stefan Rajić
Nema komentara