U ovom delu sveta/ Proleća nema i to mi smeta.
Iako je proleće stiglo i sve na noge diglo, S.A.R.S. je uvek tu da nas podseti da nije sve belo, ali ni sasvim crno. Novi album Sveže amputirane ruke Satrijanije stigao nam je pre pravog proleća, pa tako S.A.R.S-ovo ne donosi ništa novo, stare muke i teme su i dalje tu.
Ono što je svakako drugačije od prethodna četiri albuma jeste konačna kohezija zvuka. Iako su elementi različitih muzičkih žanrova i dalje prisutni, čini se da je ovo prvi album na kom imate utisak da je autor svake pesme zaista jedan bend. I to je ono što se zaista najviše izdvaja na samom albumu. Ambivalentnost emocija koju sam ranije gajila prema S.A.R.S-u u poslednje tri nedelje se iskristalisala i prešla na pozitivnu stranu (i na svetloj strani sveta imaju kolačiće, deco), a verujem da nisam jedina koja je imala ovaj problem.
Naslovna pesma albuma Proleće zaista na pravi način opisuje S.A.R.S. a samim tim i društveni kontekst današnjice. Još jednom su uspeli da kroz sjajne metafore prikažu tamnu stranu sveta i da objasne zašto dolazi do „odliva mozgova Srbije“ – U ovo vreme ludo/ ostati ovde je pravo čudo. Priča o proleću i promenama koje nikada neće stići u Srbiju, ali i o sreći koju možemo pronaći samo ukoliko doživimo nacionalno proleće čine naslovnu pesmu ovog albuma, usuđujem se da kažem, najboljom koju je beogradski bend snimio posle Buđavog leba.
Ono što mi je zasmetalo na albumu jeste prevelika otvorenost pesme Pišaj po sirotinji. Kada pričamo o prostom jeziku frontmena Žarka, možemo da se osvrnemo samo na njegovu karijeru u grupi MVP, a kako je S.A.R.S. ipak kultivisaniji i inteligentniji, bolje je držati se brtikog jezika satire i metafore na koji smo i navikli do sad i koji ih zaista i izdvaja na sceni bendova čiji se tekstovi svode na Murija nas juri, jurimo i mi njih, bežimo iz zemlje, mafija, bla, bla, truć, truć.
Ne brinite se, romantična nota se provlači i na ovom albumu. Iako se čini da posle Lutke mnogi ne žele da čuju ovu stranu S.A.R.S-a, mnogo je više onih koji se tope na Žarkov bluzastičan glas. Numera koja otvara album je baš jedna od njih, Ostrvo pusto možda ne zvuči kao najlepša pesma posvećena ženi, ali stihovi poput Ti si vetar što mi puni jedra/ Moj ljubavni pehar/ Teško sidro koje me veže/ Centar moje ravnoteže navući će vas na pesmu. Potom sledi malo drugačija numera, u pravom rok maniru Za njom, ali zaista predivna melodija koja vraća u igranke šezdesetih godina prošlog veka, tekst koji će poput Lutke ući u svačije uho bez problema, krije se na samom kraju albuma u pesmi Neka te kraj mene, kao lepa poruka za kraj.
A umesto suvoparnog pasusa o generalnom utisku albuma i preporuci da ga poslušate i da uživate u najlepšem godišnjem dobu:
U ovom delu sveta milion problema/ Raspad sistema/ Nema rešenja.
Nema komentara