Već četiri godine studenti Novosadskog univerziteta koji imaju želju da se bave muzikom i pevanjem u horu, druže se sa dirigentkinjom Herminom Guga Sarka utorkom i četvrtkom u Svečanoj sali FTN-a. Dvadeset prvog decembra u zgradi Rektorata u Novom Sadu hor će održati koncert i time predstaviti deo svog raznovrsnog programa. Profesorka i dirigentkinja hora Hermina Guga Sarka podelila je sa nama neka iskustva iz svog 47 godina dugog rada sa pevačima, horistima i muzikom.
Da li se i u kom smislu tokom godina menjao način i pristup radu u odnosu dirigent - učenici, kao i učenika prema muzici?
Radila sam sa različitim ansamblima i, ako je do statistike, bilo ih je 17 (ansambala), različitog uzrasta. Od predškolskog, preko srednjoškolskog, do vojnog hora. Poslednji je bio poseban izazov, mešoviti hor, od preko 300 članova vojske i devojke iz određenih srednjih škola, gde se radilo na zaista specifičan način. Od školskih horova mogu da izdvojim dva koja su postigla velike uspehe. Vršački hor, koji je učestvovao na više svečanih skupova, otvaranja, dobio prve republičke nagrade itd. I drugi, hor Iuventas gimnazije Isidora Sekulić, koji je pobrao velike svetske nagrade, na koje sam takođe veoma ponosna. Istakla bih horove u Novom Sadu, a to je hor muzičke omladine NS-a zvani MONS, sa kojim smo po inostranstvu dobijali prve nagrade, i KUD Svetozar Marković sa kojim aktivno sarađujemo. Kao dirigent, ne držim se onog da sve znam i da je najbolje samo ono što ja uradim. Trudim se da izvedem mlade dirigente na put - retko im se pruža šansa - a zaista mislim da je moj posao da ih edukujem i dam im šansu za ovakav život. Nekadašnji članovi, od ukupno oko 150 njih, sada su profesionalni solo pevači, sa svojim deonicama, neki su i u Milanskoj skali... To je dosta veliki rad i trud, i svaki dirigent zna koliko je to. Što se Univerzitetskog hora tiče, posebno sam srećna jer okuplja studente različitih fakulteta i interesovanja, studente koji imaju visoke rezultate na svojim fakultetima, dolaze na hor isključivo iz ljubavi i tu daju sve od sebe. Probe su u kasnim satima, a za četiri godine imali smo 115 nastupa, što mislim da je stvarno vredno pomena.
Bavljanje muzikom nema starosne ni polne predispozicije. Šta po vama znači talenat i sklonost ka muzici, razumeti i doživeti muziku? Da li je to proces i može li ga proći svako ko ima muzičkih sklonosti?
Svi se mi rodimo sa predispozicijama. Ne mogu da shvatim kada za nekoga kažu da nema sluha. Ne postoji takva osoba. Sluh je veoma širok pojam. Imate određene predispozicije, ili naklonosti prema reprodukciji tona, ili prema slušanju, pokretu, bilo kom muzičkom segmentu. Svako živo biće može da oseti muziku, i muzika je zaista nešto vrhunsko. Bogovi su govorili da je muzika Božiji dar, ne uzalud. Ne možete imati loše misli ukoliko celu dušu i telo pretvorite u muziku. Poput zvona vas štiti od svega lošeg i tada samo mogu da postoje lepa osećanja. Često npr. i roditelji na početku greše, pa iz neke vrste takmičarskog duha, da ne pomenem ružnu reč snobizma, vode dete u muzičku školu, jer eto, poznanici idu pa „mora i moje dete”. To je veoma pogrešno. Recimo, ako sluša Cecu, nemam ništa protiv. Ali takva muzika nema veze sa njegovim odrastanjem, okruženjem, bajkom, koje pripadaju deci. To je nužni osnov za kasnije. Može se pronaći način da bar zaspi sa anđeoskom, dečijom pesmom, ili se budi uz nju. Talenat je samo deset odsto, ali roditelj mora da ga prati zajedno sa pedagogom. Ne pošto-poto svirati određen instrument. Ako provedete dete kroz muzičku školu, neka sámo čuje zvuke instrumenata i sámo će odabrati sebi svojstven instrument. Kažu „dete udara o šerpe, ne znam kako mu to ne smeta, šta da radim?” To nešto kazuje. Ono želi svoj ritam, da na neki način pokaže unutrašnju nadarenost koju ima. To ne treba nekome da smeta, to je znak da možete da ga vodite da neko od muzičkih stručnjaka oslušne šta se tu dešava. Ja sam za to da se od ranog detinjstva deca vode u muzička zabavišta gde pravi profesori koji osećaju ljubav prema deci rade kvalitetan program, razvijaju i upućuju na pravi put. Dan-danas se pripremam, moram da analiziram i prođem kompoziciju iz svih uglova, da vidim da li je mom ansamblu ona primerena. Oni su tu da bi napredovali, ali pre svega, da bi uživali.
Gde hor nastupa, idete li na turneje?
Imali smo četiri turneje zaista vredne pomena: Rusija, Rumunija, Italija, Hrtvatska. Svaka ima svoju draž, ali recimo da nismo očekivali, kada smo otišli u Rusiju, da ćemo pevati u Jasnoj Poljani, i hodati stazama kojima je hodao i velikan Tolstoj. Njegovi unuci su živi, ljubili su nam ruke iz zahvalnosti što je jedan hor iz Srbije došao i održao koncert koji je izveden više na ruskom nego na srpskom. Poenta nam je bila da prikažemo i narodne instrumente i svoj narodni, izvorni folklor. Duhovna muzika ih je potpuno iznenadila. Isto tako, u Italiji, u pravoslavnoj crkvi, gde smo išli sa namerom da izvedemo sasvim drugi program, takođe su se iznenadili kako smo na njihov poziv neočekivano pevali duhovnu muziku, a bilo je vrhunski.
Da li je potrebno muzičko predznanje za članstvo u horu?
Bilo bi poželjno. U većini horova dirigenti ni pod razno ne primaju pevače bez muzičkog obrazovanja. Jer rad je zaista neviđeno bolan i krvav posao. Kroz njega ih i obrazujem i muzički polako opismenjujem. Radimo i kod mene, kod kuće, ukoliko žele. Takvi dođu i do toga da stignu i na solo pevanje. Bila bih presrećna da bude više njih koji su muzički obrazovani, i možda sviraju, sada ih je malo ovde. Neka se jave i oni koji imaju orkestar ili bend koji bi okupio mlade ljude ili napravio univerzitetski bend. Može to da bude nešto specifično, ne mora biti klasična muzika. Svaka proba nam je praznik, ne trebaju nam posebne prilike.
U kolikoj meri se može izaći u susret afinitetima horista i publike i da li je to moguće za kvalitetno izvođenje kompozicije? I da li se dešava da predlozi horista budu drugačiji od vaših prvobitnih ideja?
To su uglavnom neke želje gde srce i racio nisu usklađene. Postoje vrlo omiljene kompozicije, ali to su krupna dela, iziskuju strahovito mnogo rada, i to uz orkestar, i predviđena su za neki profesionalan ansambl. Horu se dopadne, kao i meni, ali moramo biti u stanju da izvedemo kvalitetno, onako kako autor i kompozicija zaslužuju. Slušali smo izuzetno dobre horove, i videli kako oni to izvode, na primer Glinka... Tu treba napraviti jedan blagi, neuvredljivi prelaz, i dati horistima do znanja da ćemo najpre uraditi lakšu kompoziciju, i kada vide koliko je ona recimo teška i traži mnogo vremena, da onda shvate da je zaista potrebeno da najpre sazrimo uz neku lakšu kompoziciju. Bude toga da bude po njihovom, i da im ugađam, jer zaslužuju da uživaju. Ja sam tokom ovih godina ispevala toliko kompozicija i ispunila svoju dušu meni dragim stvarima. I njima to treba dozvoliti, ako je to ono što vole i što je prava stvar. Pevanje je ljubav.
Šta kada kompozicija prelako legne horistima i pevačima, i obrnuto, kada naiđu prepreke?
Uglavnom radimo na tome da nikad ne budu potpuno zadovoljni postignutim. Biram kompozicije koje imaju određenu težinu, mora postojati razlog zašto odvajamo energiju. Ako ne napreduju, onda je to moja greška. Svaka kompozicija mora da ima nešto što doprinosi razvoju glasa i gravitira prema profesionalizmu. Drugačije nije dobro. Svaka teža kompozicija od onog što mogu da izvedu neophodan je izazov da bi napredovali. Ako nakon godinu i po - dve nije proširio ambitus, niti dobio boju, ritmičku stabilnost, ili nije došlo do savršenstva u agogičkim i dinamičkim znacima, nešto ne štima. Pevač je plastelin u rukama dirigenta. Pravim pedagoškim putem doći će do željenog cilja. Mada ne postoje lake kompozicije: recimo, Moris Ravel je napisao „Bolero“ od dve jednostavne teme, koje se usložnjavaju i dodaju, i čine složenu kompoziciju.
Po čemu i koliko se razlikuje priprema (za izvođenje) savremenih partitura od klasika?
Dosta se razlikuje, zato što su klasične uglavnom dosta poznate. Kod pripreme, u ovom mom slučaju, kroz takmičenja i koncerte imala sam nebrojano mnogo prilika i broja kompozicija, pa je sad to već rutina. Ali za ansambl mislim da je bitno izneti karakter, i to tražim. Publika, pre nego što počnu da pevaju, treba da ima nagoveštaj da li će to biti etno, narodno, klasika... Oni moraju samim stavom, izrazom lica i tela da budu pripremljeni za ono što će izvesti. Kod izvođenja duhovne muzike potrebna je jaka priprema. U Finskoj smo koncert prekinuli, što sam prvi put doživela, jer je toliko uticao da su ljudi plakali od silnih emocija koje je hor proizveo. To se desilo na duhovnoj muzici.
Savremena dela, bar koliko ja znam, u vreme nastanka nisu nailazila na mnogo razumevanja. To znači da je savremena muzika puna harmonije za koju mi možda još nismo spremni, a to su disonance, nerazrešene disonance. One jesu su tu da bi prikazale stanje. Jer muzika uglavnom prikazuje stanje. Ako nešto ne štima u porodici, u odnosima između dvoje ljudi, u društvu, previranja i tako dalje... moderan i savremen kompozitor će to tako i prikazati. Muzika je refleksija života. To je i Pitagora svojevremeno govorio: „Muzika je onakva kakva je država, država je onakva kakva je muzika”. Energična i dosta komplikovana savremena muzika ipak je za sada namenjena profesionalnim ansamblima. Potrebna je velika priprema da bi oni koji rade pitome stvari prešli na malo savremenija dela. Jesam za to da se ona izvode, naročito dela naših kompozitora. Zašto bismo čekali buduće generacije da izvode njihova dela?
Na probama vežbate sadržajan i raznovrsan program kompozicija od duhovnih, ruskih pravoslavnih, preko etno i tradicionalnih srpskih pesama do modernih aranžmana. Kako se glasovno uklope?
Pevali smo od italijanskog, latinskog, ruskog, grčkog, bugarskog, španskog, engleskog... I to je jedini način da kompoziciju izvedemo autentično. Ne volim prevode. Kompozicija izvedena u originalu nosi svoj karakter. Trudimo se da kroz rad hora zastupimo razne stilove, na repertoaru imamo dosta teških kompozicija kao što je Kyrie Eleison, Christe Eleison, trosložna i vrlo filigranski urađena kompozicija, onda Ave Verum, Mozzart, zatim Ninje otpuščaješi, Mokranjca, dosta naše duhovne muzike, i dođemo do toga što je mladim horistima takođe interesantno. To su izvođenja starih evergrin kompozicija kao što su „Yesterday“, „Conquest of paradise“, filmskih singlova...
Da li je tačno da mladi sada gube interesovanje za klasičnu muziku?
Ne, ne gube. Prepune su mladih i sinagoge i crkve i muzičke svečane sale. Pevači koji više ne pevaju u horu prisustvuju svakom koncertu. Nekad ni studentima nije malo da izdvoje novac za ulaznicu, a ipak dođu i odreknu se nečeg drugog. Pozorište je puno, operske predstave takođe. Moji bivši đaci koji su kroz nastavu stekli znanje, nadopunjuju ga svojim načinom života. Ne gube interesovanje. Profesori su došli u jedan nezavidan položaj, gde se u školama hor više ne neguje kao ranije. Ti ljudi ne dobijaju nikakva sredstva ni podršku. I ne možemo onda ni očekivati da budu večiti entuzijasti i da ostavljaju porodice i sve živo da bi radili dan i noć. Institucije su tu dosta podbacile. Osnovne i srednje škole su imale po dva hora, sekcije, takmičenja, kojih danas nema.
Koje nagrade biste izdvojili kao najdragocenije vama i horu?
Što se tiče svetskih nagrada, mogu izdvojiti Nerpert, međunarodni festival u Belgiji, na kome su se takmičile 132 zemlje, a osvojili smo prvo mesto. Zatim Bugarska, takođe prva svetska nagrada na međunarodnom festivalu duhovne muzike u Budimpešti - to je bilo tokom Adventa, pre katoličkog Božića. Pitali smo da pevamo našu muziku, isključivo pravoslavnu duhovnu: grčku, rusku i tako dalje... To je bilo veoma dobro prihvaćeno a žiri oduševljen, dobili smo prvo mesto. Onda smo bili u Vicesku, 2000. godine, čini mi se. Tamo smo otišli, skoro kao autsajderi, da tako kažem, a osvojili smo tri zlatne nagrade: Zlatni glas slavuja, Zlatno sunce i Prvu nagradu. Bilo je vrlo interesantno jer su svi članovi koji su pevali, i svirali, i igrali. Napravili smo mali milje od pokrajina i republika, a završili sa „Con te partiro“ i Ruskim amurima, iznenadili smo sve širinom programa koji smo uklopili.
Dođite, poslušajte, pridružite se!
Nema komentara